Naši garavi sokaci

To se svakako nije desilo spontano, mada je tako izgledalo. Neki marketinški stručnjaci morali su da smisle ovo zanimljivo preusmeravanje navijačke, ponekad vrlo destruktivne energije, u korisnu pokretačku energiju koja je ponela i obodrila i one građane koji stadiona nikad videli nisu. Svi smo skandirali, zar ne? To navodi na zaključak da marketing, kad hoće, čudo možen da napravi! Zanimljivo je, opet, da nema, niti je ikada bilo, nikakve statistike, niti medijskog istraživanja, čak ni minijaturne ankete preko kojih bismo saznali šta autentični Cigani, ili Romi, misle o „ciganima“ navijačima, i obrnuto. Da li bi Zvezdini „cigani“, kada su već godinama srođeni s tim imenom bili kadri da, dobronamerno usmereni, danas osete empatiju za sudbinu naših Roma i da im prvi pomognu za primer Beograđanima koji neće Cigane u komšiluku? Pitam se da li bi baš navijači – ako država putem medija zaista hoće da na pravi način napravi kampanju o nužnosti resocijalizacije Roma i romske nejači koja pod Gazelom i u drugim „kartonskim centrima“ provode svoj kratki vek – mogli da budu od velike koristi.

„Išao sam, išao dugim drumovima. Sretao sam, čak, i srećne Cigane“. Prvi stih (u prevodu) čuvene pesme „Đelem, đelem“. Najčuvenije, pre svega, po filmu Aleksandra Petrovića „Skupljači perja“ koji je 1967. u Kanu proglašen najboljim filmom, a 1968. nominovan za „Oskara“ u kategoriji najboljeg stranog filma.U „Skupljačima“ Cigani nisu prikazani romansirano i bajkovito kao u, recimo, ruskom, takođe fascinantnom „Cigani lete u nebo“. U „Skupljačima“ je sasvim nepretenciozno prikazan život i sudbina vojvođanskih Cigana u „komunističkom“ vremenu. Hiperrealizam sa povremenim nadrealnim scenama. Ima scena u kojoj sveštenik Pavle (Mija Aleksić), glavnom junaku, Belom Bori (Bekim Fehmiju) komično objašnjava to da žive u vremenu u kome je Crkva rasturena, a sveštenstvo razbijeno. Sveštenik se ovako jada Ciganinu Bori kojeg bi da privede Bogu: „Sve je propalo, sine Boro, narod je načisto pociganio, ali ti bi bar, oca ti ciganskog, trebalo da sačuvaš dušu i venčaš se u Crkvi.“ Hm. Nikome, čak ni tih varljivih šezdesetih, nije palo na pamet, i hvala Bogu što je tako, da u ovom obraćanju vidi išta do realističnu umetnost, što je zaista i bila. Ali, to jeste čudno ako se uporedi sa svim drugim „preosetljivostima“ drugarica i drugova toga doba na poruke koje je umetnost, („crni talas“) film ponajviše, slao narodu. Šezdesetih svakako ne bi bilo moguće da bez skandala prođe ta sveštenikova replika, da je umesto glagola „pociganiti“ ili psovke „oca ciganjskog“ bilo ime ma kojeg od „bratskih naroda i narodnosti“. Nezamislivo je da bi u to vreme opstao bez teškog ukora srpski film koji pominje, recimo, oca hrvatskog ili, da je narod načisto „pohrvatio“; kao i obrnuto, hrvatski film u kojem se slično govori o ocu srpskom, itd. Bila su to lepa malograđanska vremena u kojima se, je li, držalo do forme više nego do istine. Ali „Skupljači“ su prošli glat! Kako? Pa tako što je sa Romima, sa našim Ciganima uvek bilo lako. Nikada Romi nisu pravili pitanje, njihov čemer vazda je bila samo njihova stvar, a čak ni u „komunizmu“ nije bilo dušebrižnika koji bi skakali u odbranu njihovih prava, kao što su tih godina skakali za „ugrožene“ ne samo u Yu, već i u državama za koje nikada nismo ni čuli pre toga. Skakalo se u odbranu tamo gde je naskakivanje bilo podobno i korisno. Kao i danas. Danas, opet, u opštem uništavanju Srbije, ne bi me čudilo da se Cigani i Srbi, braća po stradanju i mnogočemu, nahuškaju jedni na druge, na čemu se, koliko vidimo, već radi.

Ali ostavimo druge. Šta mi činimo da sprečimo zlo? I dokle smo stigli? Do sramne pobune komšija u Ovči! Ne verujem da su ljudi u Ovči zli. Verujem da su i sami okusili zlo, pobrkavši usput lončiće o tome ko im je za to kriv.