Nepriznati medijski mrakovi

Ako Katalonija nije Kosovo, onda ni medijski mrak u Srbiji nije mrak nego svetlo, neizgovoreno je bumerang-naravoučenije našoj šlihtarskoj karakterološkoj crti spram Evrope.

Definitivno, Katalonija i Kosovo ne mogu da se porede. Jer tako kaže EU. Katalonija ne može da krši zakone Španije, i samoproglašava se za državu u državi kad joj se prohte. Kosovo može. Idemo dalje.

Visoki evropski dužnosnici Han i Mekalister ne smatraju da su medijske slobode u Srbiji nešto naročito ugrožene, ili, bar da nema dokaza da je tako. Evropska administracija je i dalje provučićevska, na zgražavanje opozicione javnosti u Srbiji koja je proglasila medijski mrak. Samo što dok iz EU ne priznaju taj mrak, džaba, ostaju „katalonjani“.

Ako Katalonija ne može da se ocepi, a Kosovo može, i ovde u Srbiji, vlast, a ne opozicija pišu protestne note o dvostrukim aršinima i licemerju Evrope biće logično da ista ta Evropa ne priznaje gušenje medijskih sloboda u Srbiji.

Kako to?

Vučić i premijerka Brnabić slučaj nepriznavanja Katalonije podižu na nivo našeg državnog pitanja broj jedan. Naravno, i naš državni vrh i EU znaju da je to više predstava za domaću javnost, i da se zbog toga silni pregovori u kojima je Srbija na putu ka EU, neće prekinuti. Opozicija, pak, ostaje na tzv. evropskom kursu i njeni mediji i novinari aminuju da Katalonija i nije isto što i Kosovo. Da je EU odredila suprotno, povinovali bi se, bez sumnje. Uzalud, tom prepoznatljivom i oprobanom servilnošću neće pridobiti evropske komesare da proglase medijski mrak u Srbiji. Neće sve dotle dokle je Vučić, „garant mira i stabilnosti“ na ovim prostorima, šta god to značilo. Jedno od značenja je nastavak pregovora sa kosovskim zvaničnicima.

Biva da se nekima ovde postavlja pitanje i ne dopire do moći razumevanja kako to da su evropska administracija i njen komesarluk bili „principijelni“ u vreme opozicionih sukoba sa Miloševićem, ako, danas traže dokaze za gušenje medijskih sloboda, dok isti oni medijski poslenici, antimiloševićevski prvoborci i uživaoci pune podrške Evrope, ostaju u senci Vučića, i niko iz EU se ne obazire na njihove apele i vapaje? Ono što ti medijski poslenici neće da izvedu kao konsekvencu jeste, meni bar, više nego upadljiva analogija s početka teksta: Ako Katalonija nije Kosovo, onda ni medijski mrak pod Vučićem nije mrak nego svetlo.

Evropljani su vođeni svojim interesima. I Slobu su proglašavali čas faktorom mira, čas balkanskim kasapinom. Odgovaralo im je da ga skinu (zbog Kosova, samovolje ili čega već), upotrebili su voljnost opozicije da u tome učestvuje. Danas, Vučić uspešno obavlja ono što je poželjno. NJemu je dato zeleno svetlo da pred domaćom publikom uzme onu ulogu koja mu je, ruku na srce, najdraža: Čoveka koji ne pristaje na nepravde velikog sveta prema maloj Srbiji. Zato on može da protestuje zbog dvostrukih aršina s Katalonijom, da se žali kako ga zapadnjaci čereče kao „ruskog čoveka“, da stane na crtu opoziciji znajući da se nikada neće usprotiviti zaista ničemu što je stav Zapada, pa ni samom Vučiću. Kad svet odluči da Vučić više nije bitan, možda im opet dođe da se igraju svetskih higijeničara i da im pitanje slobode medija bude važno. To što će naša prozapadna medijsko opoziciona javnost to jedva dočekati i posle cele ove istorije srpsko-evropskih odnosa u kojima je Evropa apsolutno podržavala i podržava Vučića, i neće imati šta da pitaju, niti da kritikuju nego će od te Evrope uzeti ono čega se od Vučića gade, više govori o hipokriziji takve medijsko-opozicione javnosti nego EU komesarluka.

Istorija odnosa Evrope i Srbije nije od juče. Dva svetska rata su za nama u kojima je dobar deo te Evrope bio na strani suprotnoj onoj za koju je mala velika Srbija postradala mučenički. Zato slučaj odnosa političkih aktera prema slučaju Katalonija – Kosovo može da predstavlja lakmus.

Zna Evropa da u Srbiji ne treba da se plaši i zazire od onih koji joj se vazalski klanjaju tvrdeći da, bezbeli, ne važe isti zakoni za moćne države i Srbiju siroticu. Što priliči Jupiteru, ne priliči volu, gde je Srbija, za njih, ovo drugo. Takvi srpski mudraci nikada nisu bili smetnja ma kome u Evropi, niti ih se plašila kroz vekove.

Vučić je mudro, sa aminovanjem Evrope, prigrabio liderstvo nad onim delom Srbije kojoj smetaju nepravda i zakon sile. Ili bar pokušava da nad tim, najboljim delom Srbije ostvari liderstvo, što Evropi i te kako imponuje. Ako realno sagledamo svoj odnos prema vlastitoj zemlji, shvatićemo da nas Evropa ne može poštovati ako mi sami sebe ne poštujemo.

Evropa nas zna. Za sve smo sami krivi.