(Ne)srećni princ Oskara Vajlda

Smatram takođe, da bih, kada je reč o tabloidima, da sam neko regulatorno telo, ovog puta zaista oštro ukorila zbog šezdesetodnevnog pisanja o ubistvu pevačice na način koji nije moguće definisati, i koji izmiče i onome što se zove tabloidno novinarstvo i ponovo na dnevni red stavlja pitanje da li pravna država funkcioniše. Takođe, ako vam je to u redu, ništa. Nećemo se tući oko mišljenja.

Dalje, smatram da je priča o spomeniku Zoranu Đinđiću koji bi podigao Vučić uz saglasnost Ružice Đinđić, priča nalik onoj o podizanju spomenika Pekiću, no sa nekoliko razlika. Pa ćemo se tu zadržati. Elem, počinjem da verujem da nekima od nas, meni, na primer, i mnogim drugim ljudima, stvari smetaju u pogrešno vreme. Naime, kada su neki, danas, eminentni predstavnici građanske Srbije upoređivali Vučića sa Đinđićem, Veberom, Hristom i ne sećam se više sa kim (kasnije mnogi i poricali da su to ikada radili) nismo se čudu mogla načuditi. Ćuti, govorili su nam, važno je da Vučić dođe na vlast da dovrši šta treba pa kad sve prođe, sići će s vlasti i nikom ništa. Da, ali, mora li se toliko zastranjivati u panagirikama? Te liči na ovog, te na onog. Slegali su ramenima. Jedno vreme sam lično propitivala poneke za ono prelepljivanje ulica Bulevar Z. Đinđića u B. Ratka Mladića, pa ovi gresi iz prošlosti, pa oni. Jok! Sve što je bilo da se zaboravi, preko svega snjegovi šaš i šlus!!. Vučić je čedo novog svetskog poretka baš tako metamorfičan i hibridan, svet ga takvog hoće, Srbija je svet, i tišina. Dobro. Onda se sve promenilo, opet, bez, za obične smrtnike vidljivog razloga. Vučić je ostao na vlasti, a nekoliko godina kasnije, o svim tim pitanjima koje mu je trebalo postavljati kada je na vlast dolazio, počeli su da se sekiraju sada, oni koji su tada govorili da je o prošlosti „passe“ govoriti. Od kojih pola čeka da uđe u Vučića Vladu.

Po običaju kad god percipiram takve pojave ne mogu da uzimam učešća, niti kad nekog vazdižu niti kad nekog ruše. Naročito kada u oba slučaja, kao i, tvrdim 85 posto građana Srbije, ne razumem zašto to ta sveznajuća „elita“ radi.

U tom smislu priča o podizanju spomenika Zoranu Đinđiću samo je deo ove ukupne priče u kojoj sve vrvi od nedoslednosti, od nedostatka svake logike, o etici neću ni da govorim. Znači može da liči na Đinđića, a ne može da mu podigne spomenik?! Dobro, kako vi kažete.

Zato se zadržavam samo na činjenicama. Da li Srbija, kao država treba da se oduži ubijenom premijeru spomenikom u Beogradu? Ko u Državi odlučuje o tome? Molim da saznamo odgovore sa zvaničnog mesta o tome. Ko odlučuje o postavljenju spomenika?

Dalje, svađa po tabloidima ko je, koje godine hteo da postavi spomenik vajarsko delo od kašika i viljušaka pa im neko nije dao, zaista je na nivou pisanja o ubistvu pevačice i padu glumice…I samo pokazuje da govor političara ni u čemu ne odskače od tabloidnog miljea u kojem smo.

Tu dolazimo i do samog spomenika. Nekada su postojale komisije sastavljene od najeminentnijih članova zajednice među kojima i vrsnih umetnika kada se odlučivalo kako neki spomenik treba da izgleda, od čega da bude napravljen, čime da asocira na onoga kome se podiže. Uz svo poštovanje za rad svakog umetnika, nisam sigurna da je spomenik napravljen od kašika i viljušaka, koji pri tom umesto očiju ima praznine, dok je ta neka zagledanost Đinđića u budućnost bila neki simbol tog filozofa i političara, baš najbolje rešenje za grad. Kao rad modernog umetnika on priliči nekom zatvorenom prostoru, gde ljudi koji razumeju i cene samo modernu, ili apstraktnu umetnost, mogu i umeju da uživaju u takvom umetničkom delu. Spomeniku ili bisti u gradu, na ulici, oduvek je primereniji onaj stil kakav je primenjen i u izradi spomenika, nedavno podignutom, Borisavu Pekiću.

Lepota je u oku posmatrača, vole da citiraju taj estetički šablon, koji u poređenju sa onim da o ukusima ne vredi raspravljati, zvuči kud i kamo prihvatljivije i tačnije. Lično sam pobornik principa, ako se dobro sećam stari Grci su ga nazivali „kalokagatija“, u prevodu ono što predstavlja spoj lepog i dobrog. Šuplja je, braćo i sestre, lepa umetnost lišena etičkog, nekako nedostatna i neuzbudljiva. Šuplja kao ova cela tabloidno politička ujdurma o spomenicima.