Nestle Dačić

Ako je Čeda javno ožalio Gadafija, ogradio se od Obame i divio mišićavom Putinu; ako je New Dinkić onoliko ishvalio Koštunicu, nastavio da ga obasipa komplimentima i time pokrio izostanak svog potpisa s peticije kojom se brani pravo Koštunice na slobodu govora u periodu 2002 – 2003, što je opet Toma hrabro potpisao, a da pritom nije paradirao sa hvalama nijednog Voje; ako je Palma, koji se kune u EU, za žvaku i čika Dulića (takoreći za prsa balkanska) izgubio u trci za titulu „najevropljanina“ koja je ove sezone dopala elokventnog Šutanovca; ako je Vučić filmu „Umri muški“ zadao domaći, pa će u jubilarnom 105. nastavku Brus Vilis u nemogućim uslovima morati da izdrži najmanje mesec dana bez kapi vode (možda naš a američki Vili Montgomeri, na nagovor Kusturice napiše scenario za taj nastavak, i tako i konačno dohakaju holivudskoj mačo-zvezdi) – što bi onda bilo nedopustivo da Ivica izrekne onaj slatkiš od izjavice o podeli Kosova? Zar svi mogu da se daju u transvestiju samo Ivica mora da ostane strejt forever? E, pa malo morgen, rekao bi vam čak i Sloba, genetski nemodifikovana preteča Dačića.

Nema tu mnogo mudrosti. Efektnost i faktor iznenađenja to je taj famozni marketinški trik sadržan u svim gorenavedenim izjavama. Skoro da nema stranke ni pojedinca koji joj ne pribegavaju. Dobro, osim Koštunice koji umesto te vrste marketinga ima peticiju, koja marketinški uopšte nije za potcenjivanje, sve i da ništa drugo nema do kraja kampanje. Elem, postmodernistički koncept mogućnosti multikonektivnosti svih sa svima ukazuje na to da ako se politička scena i nije ukrupnila otpadanjem malih stranaka, ona je ukrupnjena već samim idejnim rešenjem jednog, pretpostavimo, supervizorskog tima, koji se bavi projektom srpske političke slagalice gde je većina stranaka samo delić zajedničkog mozaika, koji se sklapa po potrebi. Ko nije sposoban da se uklopi u slagalicu, ko se premišlja i femka, taj brzo biva zamenjen odgovarajućim rezervnim delom. To je većini sasvim jasno, i niko ne improvizuje. Svaka naizgled slučajna improvizacija deo je mukotrpnog minulog rada. Dobro, desi se poneki padobranski gaf, kao kad Srđa iz DS naivno završi na Ravnoj gori, ali to se dešava jednom u sto hiljada slučajeva.

Politička scena liči na igru „stolica“. Znate ono kad svi trče oko stola i na određeni znak sedaju na stolice. Ko ne sedne, taj ispada iz igre. Političari poznaju značaj i zakon stolice, zato ne sme da prođe dan bez neke izjave za pamćenje koja ih zadržava u igri. No, dugopamtljivih izjava sve je manje jer je konkurencija ogromna, a cenzure više nema. Baš će se naraditi za ovu kampanju.

Izjavom o podeli Kosova koja, ako nije legalna, jest legitimna, Dačić će ostati dugo upamćen jer će svi kojima preti ostajanje bez stolice pokušavati da se vrate u igru baveći se Dačićevom izjavom, što će istu dugo održavati u friškom stanju, a to će biti Dačićev kapital vredan respekta. Ako uz to Ivica i povodom drugih pitanja bude tako transparentan kao oko Kosova, i eksplicitno se, recimo, pre izbora izjasni i o statusu porodice Slobodana Miloševića i zaista nesvakidišnje sudbine Mire Marković, hibridni Dačić mogao bi po drugi put da postane najpoželjnija udavača sa ovih prostora. I to ne samo unutar Srbije.

Da se razumemo, to što Dačić radi već je radila DS i Tadić. Nije Dačić pomirenjem sa DS progutao najveću žabu, samo je politički preživeo i tu metaforu. Žabu je ipak gutao Tadić. Neuspešno po sebe, uspešnije po Dačića. Jer, ako pogledate, Tadiću se basket s Dačićem neće oprostiti ni u ovim izborima, a Dačiću se nekako posrećilo pa mu i Sloba, i Tadić, i Drašković, i sada podela Kosova idu u prilog. To ne govori ništa loše o Dačiću, već o čudu zvanom politika, specifičnom pozorištu u kojem opstaju najinteligentniji i najoprezniji glumci bez obzira na njihov habitus, a ne najlepši, i glumci s odličnom dikcijom, ama koji uporno govore očajno loše tekstove i plaše se da igraju velike pisce, što ih nužno vodi u šmiru. A šmira u politici vodi, vidimo, u gubitak izbora.