Night on Earth

 „E, stvarno ne znam, mislim, stvarno…“ suzdržao se ministar iz poštovanja prema ulozi istraživačkog novinarstva u demokratskom razvoju našeg društva. „A, značka?“ Neumoljivo je nastavila da rešeta novinarka. „Zanimljiv je taj detalj vašeg razgovora sa Bajdenom o znački“. „Ma, ne“, skroman je ministar. „Zanimljivija je njegova značka. Vidite…“ I pre odjave emisije, kako komentarišete Bramercov izveštaj, koji je nepovoljniji nego do sada. „Bramercova retorika je isprazna i ne znači ništa, to je bacanje prašine u oči, a i vi! Povezujete mi Šljivančanina i Srebrenicu“, već na ivici strpljenja odbrusio je ministar vojni.

Zvanični Beograd ugostio je drugog čoveka Amerike, teatralno i kabaretski, u nekoj mešavini akcionog i melodramskog. JBTito je sa tom vrstom šmekerskog uvažavanja dočekivao uglavnom američke glumce i glumice, dok je za državnike gajio iskusniji, recimo ozbiljniji, a manje akcioni protokol. No, to su bila ta seferojotična vremena, kojih se u Srbiji mnogi nerado sećaju. Srpski vrh se opredelio za opšta mesta sa obiljem minijatura u vidu mnoštva malih replika, i razvijenu saradnju sa medijima posluženim pikanterijama. Tako smo čuli baš sve važne detalje. I kako je predsednik Tadić čekao visokog gosta sa „nogom nonšalantno postavljenom kraj fontane koja je „delovala osvežavajuće“. Fontana, misli se. Tome su prethodili brojni izveštaji o obezbeđenju sa tankocrevčanim detaljima o odbrambenoj gotovosti, migovima, blindiranim vozilima, broju policije ove i one, specijalaca, čuda svakojakih. Pa ko je hteo mogao je „stručno“ o tome da izvesti domaće čitaoce, koji su prosto ko ludi bez toga. I taman pomislite, sad će suština u razgovorima zvaničnika Srbije sa najbližim saradnikom Baraka Obame. Ali, hoćeš! Slede neodoljive crtice o (izgleda najblistavijem momentu posete) vanprotokolarnoj šali gospodina Bajdena sa mladim gospodinom Jeremićem, kome se obratio kao romantičnom, nestašnom studentu slobodnog duha iz „Društva mrtvih pesnika“, a Jeremić, dirnut, sa potisnutom harvardskom nostalgijom, i talentom koji retko ima priliku da upražnjava u svojoj zemlji gde je neprestano pod lupom kritike, uzvratio nešto nalik odgovarajućoj „zavereničkoj“ replici iz istog filma, kojom se razbarušeni, nestašni brucoši obraćaju svom profesoru: „Kapetane, moj kapetane“ . Čoveče, kakav neočekivani fleš Holivuda u tunelu usred mraka!! E, al’ onda je gospodin Bajden prešao na prozu rukujući se sa ministrom vojnim, koji je i najveća zvezda ove kratke posete. Što reče novinarka s početka teksta, ostaje da se pitamo sledećih nedelja, šta je odlučujuće bilo da baš Šutanovac dobije priliku da sa Džozefom Bajdenom priča nasamo, „vaša ličnost, ministre, ili šta?“ Ministar: (kratak, pristojan smeh): „Ma, ne moja ličnost, svakako, nego poštovanje prema reformama koje se sprovode u našoj vojsci…“ O samom razgovoru Bajden – Tadić, u nedostatku dovoljnog teksta, govorilo je bezbroj ilustracija u kolorizovanom foto stripu, sa pokojom kratkom replikom u oblačiću. Na primer: „Mi nikada nećemo pristati na nezavisnost Kosova“. „Ma, razumem ja vas.“ „Mi nećemo u NATO“, kaže opet Tadić. „Sinko, pa ko vas na to tera?“ u čudu je Bajden. I tako, razgovoru nikad kraja.

Posle bila ta večera, novi izazov istraživačkom novinarstvu, ali i čaršijskom kuloarskom ogovaranju: Ko je sastavljao jelovnik, a ko spisak zvanica? Da li je u ponudi bila zdravija hrana? Da li najavljena srpska krkanlučka kujna sa gicetinom, debelijem mesom ovnujskijem, hajdučkim ćevapima i Karađorđevom šniclom? Ili, otmenija zakuska sa tek nazočnim ljupkim kanapeima, i prehranom za nabosti na čačkalicu? Da li je, najzad, poslužen i mastan hrskavi burek sa zabodenom zastavicom na kojoj piše: „Bajden, go home“, ili je ovaj ukusni zalogaj uslikan i objavljen na uvek „opoziciono“ opredeljenim internet stranicama uglednog da l’ provladinog, ili propredsednikovom NSPM (vrag bi ga znao), samo interna fora vesele klape iz buregdžinice na ćošku, saznaćemo možda u novom izdanju „Stanja nacije“.

Vrlo tanak scenario, dosadna fotografija, preoprezna kamera, neopušteni akteri, nategnuti dijalog, sve već viđeno, sve predvidljivo, pa ipak urnebesno komično, sa bezbroj koncentričnih zapleta sa skrivenim porukama, bila bi ukratko kritika ovog kratkometražnog filma. Ipak, bez nominacija za Oskara. Osim Džozefu Bajdenu za sporednu mušku ulogu. Čovek je, ipak, bio zavidno normalan u odnosu na ceo ovaj raštimovani, hiperaktivni orkestar, uzavreliji od beogradskog asfalta opustelog u ničim izazvanom opsadnom stanju.

I, moj omiljeni utisak, „a nije na listi“. Želimir Žilnik priveden dok je kamerom beležio spektakularne detalje koji su pratili ovaj planetarni događaj, na ulicama Beograda! Nadam se da je gospodin Žilnik danas već kod kuće, i da je kamera ok. Šteta što nisu priveli i Jima Jarmusscha. To bi bio hit!