Nova godina je vreme kada se dodeljuju razna priznanja. Dodeljuje ih svako kome padne na pamet i dodeljuje svakom ko mu se učini podobnim.
Nagrade su odavno deo opšte hipokrizije, i najčešće nose pragmatične i političke motivacione konotate onog ko nagrađuje, dok su nagrađivani najmanje odgovorni za to. S medijskim priznanjima je ponajgore. Zato ja nešto ne dajem mnogo na to kad se dele odličja medijskim kućama, ali, posle više od decenije mog rada u Danasu ili saradnje s Danasom, imam potrebu da vam ispričam novogodišnju bajku o ovoj kući, koja je, držite me za reč, bar do danas sto posto istinita.
Odmah da kažem – od 1997. kada sam svoje prvo stalno zaposlenje dobila u ovoj kući, pa do Danas, nikad nisam prestala da volim ove novine najviše na svetu! Ispričaću vam zašto.
Danas, koji neki s pravom zovu „juče“, neki „onomad“, i slično, čudne su male novine. Kad ih ko nagradi, obično se mnogi podsmevaju i kažu „kakve su to novine“ i slično. Danas je uvek, sticajem okolnosti, malko kasnio sa vestima, prvo zbog nekadašnjeg stanovanja štamparije, a posle iz drugih razloga. Danas je uvek bio nekako malotiražan, nekako „van sveta“. Posle kad su došla ova tajkunska vremena, Danas je pokušavao i pokušava da se prilagodi, i treba, zahtevima tržišta, da ne zaostane za sposobnijima i lukavijima u medijskoj sferi, a to Danasu teže polazi za rukom nego drugima, mislim da ste i sami primetili.
Šta god Danas uradi da bi bio komercijalniji, ispadne nekako smešan. Kad god mali Danas pokuša da bude medijski džin, svi umru od smeha. Naravno, i kad malčice uspe i napravi pomak, Danasu se opet rugaju – uvek sposobniji, uvek vispreniji medijsko-politički poslenici od Danasa. Pa, šta je razlog što Danas nekako najsporije kapira zakone tržišta? Šta je razlog da mu prilagođavanje tržišnim zakonima priliči ko magarcu sedlo? Ako neko misli da je razlog nesposobnost Danasa da bude kao drugi – e tu se najgrđe vara. Da bude kao sav normalan tržišni medijski svet Danasu smeta višak duha, duše, etičnosti i dobrote. Da bude kao svi ostali, a mogao bi, Danasu smeta sam smisao Danasa i ova redakcija koja je od 1997. menjala toliko ljudi, a nikada zapravo nije izgubila ono što je bila na početku:
Kuća u kojoj rade novinari, sekretarica Ceca, osnivači, i svi drugi koji sve i da hoće, ama čak i kada se najviše trude, ne umeju da budu loši ljudi, i ne umeju drugačije nego da vole ove novine kao što se zaista voli dom. Tu ljubav Danas prenosi čitaocima (kad kažem čitalac Danasa mislim na one koji čitaju oduvek i sa ljubavlju i pažnjom, koji znaju sve o nama i mi sve o njima, i za koje su vrata Danasa bila i biće zauvek otvorena), i teško da su ijedne novine koje robuju tržištu zadržale toliku odgovornost i ljubav za svoje čitaoce, i mada bi čitalac trebalo da je merna jedinica svake novine i jedini idol kome se novine smeju klanjati. Danas je tako nespretan i svoj i čudan uspeo baš to – ostao je veran Čitaocu.
Čitala sam ovih dana razne komentare na račun Danasa, a u vezi sa jednom od poslednjih nagrada koje je dobio i to me je ponukalo da razmišljam o tome zašto se uvek sa smeškom i zebnjom osvrćem na to šta se piše o Danasu. Zato što se Danas ne brani ničim do sobom, tekstovima, ljudima. Zato što je Danas neumiveni, a građanski list, tako čudna kombinacija zar ne.
Na kraju, zato što bez ovih novina medijski prostor Srbije bi bio zagađeniji milion puta, zato što da ga nema, bio bi nezamenjiv, umesto njega ostala bi zjapeća rupa koja bi isijavala dobrotom, ali to ne bi bilo dovoljno da zaštiti sve nas. Danas je sigurna medijska kuća koja nas sve čuva više nego što ume i ima sredstava da sačuva samu sebe. Danas je medijski Deda Mraz.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
