O bubicama i herojima i obrnuto

Razlozi nerviranja su delom opsesivni delom posesivni. Ima i onih sa zdravim jezgrom, ali takvima se uglavnom i ne poklanja nikakva pažnja.

Opsesivne reakcije dolaze od onih koji su, kako sama reč kaže, opsednuti ili Miloševićevim učinkom kao vrhovnog komandanta oružanih snaga Države koja se raspadala tokom devedesetih, ili, više njime kao vrhovnim komandantom Armije koja se suprotstavila NATO bombardovanju Srbije (i Crne Gore). Valja uzeti u obzir malu, suptilnu, ali ne nebitnu distinkciju između ova dva Slobodana Miloševića.

Posesivne reakcije na Dačićev gaf stižu od onih koji smatraju da je Sloba jedan i neponovljiv, te da nema naslednika u današnjem SPS. Ili da je SPS kakva je bila zaista sahranjena pod lipom u jednom tužnom požarevačkom dvorištu.

Dalje od ovoga, na našu nesreću, nema u srpskim medijima. Dubljeg razmatranja problema u koji nas kao u lošu beskonačnost ponovo uvodi zbir Dačićeve izjave i reakcija na tu izjavu – nema. I tu je početak i kraj našeg društvenog sunovrata i začaranog kruga u kojem se vrtimo.

Šopenhauer je pisao da ko je pametan, taj će u razgovoru manje misliti na ono o čemu govori, a više na onoga sa kim razgovara. „Ako tako bude činio, može biti uveren da neće reći ništa zbog čega bi se kasnije mogao kajati.“ Po tome ispada da je Dačić pametniji od prigovarača jer ne misli mnogo šta govori, a, ruku na srce, šta ga košta. On, pak, misli na sve one ljude koji partijski ne mirišu nikoga, a kojima je Milošević ostao sinonim otpora NATO agresiji, i na kraju okončao život u Haškom zatvoru pod nerazjašnjenim okolnostima. Takvih ljudi u Srbiji nije malo, i oni nisu ni nužno loši ni dobri, niti su nužno međusobno povezani nekom ideologijom. I nije bez težine opaska Mire Marković da se vrh SPS seti Miloševića tek o izborima.

Tek parafrazirajući Dačića, e da bi ga podstakli na pravedno činjenje, njegovim vlastitim rečima, (a samo istini i pravdi markomiljanovski čojstvenoj težeći) mi bi poentirali u „polemisanju“ sa njegovom diskutabilnom izjavom, rekavši ovo: Ko voli Miloševića taj će narodu srpskom objasniti koji su razlozi te porodica bivšeg predsednika Srbije živi rasuta po svetu, ćerka Marija, pisalo se jedno vreme, bez dokumenata prebiva u CG, supruga u Rusiji, itd., dočim u Srbiji, Dačić i Vučić na vlasti, i gde je tu logika? Saznaćete tokom kampanje čim Dačić prvi put dođe na RTS. Jel’ može tako?

E, pa ne možeee. Eee, pa kad ne može, e, pa zaaato, a ne zbog Miloševića, Dačić neeema moralno pravo da se na njega poziva u kampanji. Ja bih tu stavila tačku.

Ali da vidimo šta tačno kritikuju oni koji za razliku od Dačića misle na sadržaj onoga o čemu govore (Miloševića), ali ne i na to kome, kom narodu, u kojoj Državi govore. Da li oni zaista smatraju i to, da je logično žaliti se danas Vučiću na Dačića, ili tražiti od Brnabićeve da šefa diplomatije zbog glorifikovanja Miloševića izbaci iz vlade, u državi na čijem čelu je, na zadovoljstvo Zapada, Aleksandar Vučić, ministar informisanja tokom devedesetih godina, i da ne ulazimo u detalje njegove već poznate biografije? Ko je ovde, izvinite, lud?

Dalje, kritikuju li oni i to što se ovih dana na zidu u Dunavskoj 14 pojavio mural sa likom grčkog kapetana Marinosa Ritsoudisa, koji je 1999. odbio da bombarduje Srbe? Pored njegovog lika na zidu su ispisane reči koje je tada izgovorio:

„Kao pravoslavac ne mogu da učestvujem u napadu na bratski narod.“

Bez suvišne patetike i prigodnih političkih zloupotreba žrtava bombardovanja, moralni je imperativ, bez koga Srbija i njeni građani ne mogu da se usprave i rehabilituju, da se umesto nekakvog potemkinovskog unutrašnjeg retorskog dijaloga, jasno i otvoreno povede diskusija o tome šta se Srbiji desilo tokom devedesetih, sa akcentom na bombardovanje i Miloševića. Ta diskusija morala bi da iznedri i obavezujuće zaključke: političke, etičke, istorične, antropološke, sociološke, medicinske, o tom vremenu, i njegovim protagonistima. Ko su heroji, a ko bubice koje parazitiraju na herojskom nasleđu ovog naroda.

Tako da, koliko god nas Dačić iritirao, osvrnimo se u gnevu i zapitajmo se šta nama uistinu (ne) smeta. Ponekad je veći zločin to što nam očigledna nepravda ne predstavlja nikakav problem, od toga što nam smeta neka bedastoća.

Tako da, manimo se Ivice, sebe kaštigujmo.