O ljudskim emocijama

Ovaj bizarni rezultat potkrepljuje se navodima da se Srbi najređe smeju, te da na pitanje postavljeno ljudima iz 140 zemalja: „Da li ste se nasmejali juče negativno odgovaraju stanovnici samo sedam zemalja (Nepal, Ukrajina, Sirija, Turska) a među njima Srbi!?

U daljem tekstu piše, da na pitanja „Da li ste juče doživeli tugu, bol, sreću, ljutnju, bes?“, više od polovine ispitanih Srba odgovaralo je kao da su se stopili s tugom i nevoljom!“

Najiskrenije, sklonija sam da verujem i u male zelene nego u istinitost istraživanja agencije koja je iznela zaključak da su Srbi „među najneemotivnijim narodima na planeti“. Odmah da naglasim, ništa lično protiv agencije „Galup“. Da je ma ko ustvrdio išta slično moja reakcija bila bi ista. Utoliko pre, jer čak i ovaj mali citat s početka koji sam prenela sadrži u sebi paradoks. Istraživanje je do zaključka o planetarnoj neemotivnosti Srba došlo na osnovi toga koliko ljudi se nasmejalo „juče“, a odmah zatim navode, da je skoro svaki ispitanik „juče“ (takođe) osetio: „tugu, bol, sreću, ljutnju, bes“.

Treba li zbilja posezati za srednjoškolskim udžbenicima psihologije, poglavlja o emocijama, pa da bi smo znali da su : tuga, bol, sreća, ljutnja, bes ništa drugo do emocije. Dakle ako su se „Srbi stopili s tugom“, kako se tvrdi u tekstu iz toga ne sledi da su najneemotivniji narod na planeti, već naprotiv, da su najemotivniji narod. Iz čega sledi suprotan zaključak po „Galupu“? Iz toga što se nisu nasmejali „juče“. Zašto bi smeh bio mera emotivnosti? Zar smeh nije više mera bezbrižnosti, radosti? Dakle, ako se Srbi ne smeju „juče“, nego su tužni, to jeste veliki problem Srbije, ali iz toga nikako ne sledi da su neemotivni.

E, sad, srećom, svi znamo da čak ni to o smehu, koliko god nam bilo teško u Srbiji, za čudo – nije tačno. U Srbiji ljudi se smeju i čemu treba i čemu ne treba. Taj smeh je zarazan. Ovde se traži svaki povod za razna šenlučenja, trube, Guče, roštiljijade, kupusijade, berbe grožđa, i ostale „exite“, samo da bi se pevalo, sviralo i smejalo. Pa, nisu li mediji svedoci onolikih masovnih najezdi „vanzemaljaca“ iz Nemačke, Britanije, mnogih evropskih zemalja, čiji mladi ljudi dolaze u Srbiju jer, citiram, „ovde je provod najbolji“. Šta hoću da kažem? U Srbiji se živi loše. U Srbiji nema para za lečenje dece, siromašni smo, udarilo po Srbiji sa svih strana, a mi sami sebe urušavamo do dna kreveljenjem medija sasvim neduhovitim, a usput agresivnim pričama o vanzemaljcima, koji valjda treba da zamene rijaliti ako rejting padne. U takvoj zemlji svaki čovek koji je sačuvao zdrave emocije: i radost i tugu posle koje opet dolazi radost, i sam nalazeći motiv: radi, stvara, talentovan je, voli ljude, brine o svojoj deci – taj je heroj emocionalnosti.

U tom smislu neću se zapitati i ne zanima me zaista, čemu i kome i zašto ovo istraživanje sa, izvinjavam se, netačnim zaključcima. Samo ću najskromnije što mogu, bez likovanja zaključiti: Hvala, što niste u pravu kada pišete o, očito, izuzetno emocionalnom narodu. Stručnjaci bi mogli da objasne da, uostalom, nije naučno govoriti o celim narodima kao neemocionalnim, muzikalnim, škrtim, ovakvim i onakvim. To se nekad učilo kao primer logičke greške u zaključivanju. Ali, dobro.

Ceo tekst posvećujem premijeru i Vladi Srbije, sa verom da će sve učiniti da osim što ispoljavaju sve druge emocije (što i u Galupu piše), Srbi počnu da se s razlogom veselo smeju danas i sutra. Neko mora biti odgovoran za to. Ostavimo se šta je bilo „juče“. Hvala unapred.