Oči čornije

Naravno, svi razumemo da su danas „vremena“ teška, da je Kosovo faktički nezavisno, te da su ga prvi susedi prvi priznali, itd. Ali, postavlja se pitanje, šta Srbija najbolje za sebe, za svoju budućnost može dalje da čini, kada je većsuočena sa okolnostima takvim kakve one jesu. Imamo dve mogućnusti. Jedna je da izaberemo Miloševićev put, koji na kratke staze može da učvrsti jednu vladajuću garnituru, tako što će u mraku povlađivati revoltu naroda, i unutrašnja nezadovoljstva, sada narasla usled sve većeg ekonomskog siromašenja, sublimirati prebacujući ih na nivo nacionalne ugroženosti, nacionalnog ponosa, stalnim zaoštravanjem odnosa sa „zlim susedima“ koji su nam „zaboli nožu leđa“ priznavajem Kosova, itd. Druga mogućnost bi bila da se držimo ovog Đinđićevog recepta. Koji od ta dva puta je izabrala srpska vlast? Bojim se da je to treće, najgore rešenje, koje obezbeđuje status kvo – vlastima grčevito ostajanje u foteljama, građanima Srbije tapkanje u mestu bez vidljivog svetla na kraju tunela. Kada je rečo odnosima sa Crnom Gorom najbolje su vidljivi efekti puke retoričnosti politike „I Evropa i Kosovo“. Nespremna da pred biračima ikada jasno predoči u SB UN nepriznato, ali surovo realno stanje kada je rečo Kosovu, srpska vlast je nespremna dočekala priznavanja nezavisnosti koja su usledila. Jedini, pa i on nedosledan, odgovor bilo je prekidanje diplomatskih odnosa sa susedima, proterivanje Anke Vojvodić, crnogorske ambasadorke u Beogradu, i oduzimanje agremana još nekolicini diplomata isključivo malenih država. Srbija je do danas u šizoidnoj situaciji kada je rečo Crnoj Gori. Naš Zoran Lutovac sedi u Podgorici kao ambasador Srbije, i tamo niko ne pita iz koje je on stranke, jer bi to bilo zaista nepristojno i politički nekorektno pitanje. Ovde kod nas, ne znajući kako da prevaziđu većnačinjenu štetu, izazivaju veću. Naime, poručilo iz Beograda da će se motriti koga nam Podgorica šalje, te da ne bi bilo zgodno da to bude neko iz stranke Mila Đukanovića! Da nije nečuven diplomatski gaf, ovaj zahtev Beograda bio bi, zbilja, montipajtonovski bizaran i komičan.

Ali, tu nije kraj „smiješne rabote“ mešanja Beograda u unutrašnja pitanja Crne Gore. Beograd, naime, za svake pa i ove izbore u CG ima svoje kandidate, od Medojevića do lidera nekolikih srpskih stranaka u Crnoj Gori. Drugi nas ne zanimaju. Đukanovićev blok „Evropska Crna Gora“ osvojio je, međutim, apsolutnu većinu u Skupštini Crne Gore. Zvanični Beograd na ovako ubedljivu pobedu u susednoj državi nema komentara, a poluzvanični i dalje baca drvlje i kamenje i na DPS i na „diktatora“ Đukanovića. Pa, ni Berluskonijeva neobična poseta Podgorici i podrška Đukanoviću nije „prošla“ u Beogradu. Bar ne koliko kontinuirana medijska kriminalizacija Đukanovića još iz vremena kada je Đinđiću osigurao bezbedno utočište u Crnoj Gori, jer mu je u Beogradu pretila opasnost da tokom bombardovanja doživi sudbinu novinara Ćuruvije. „Tja, Berluskoni!“, uglavnom se gunđalo, naravno, poluzvanično u Beogradu.

Kako god, Srbiju više ne zanima (njeno) drugo (črno!) oko u glavi, što možda, vidite, i nije tako loš početak jednog lepog budućeg prijateljstva, što reče Bogi u „Kazablanki“. Do tada, analitičarima ostaje da, kao ovih dana, proučavaju fenomen Đukanovićeve, uistinu, ginisovske dvadesetogodišnje vladavine.

Da je Đukanovićanđeo, svakako nije, ni blizu. No, da u Srbiji ima bar jedan bezgrešan političar, bar jedan manje grešan, možda bi i imali pravo da mu traže oreol u zamenu za agreman. Ovako, Beograd samo radi na vlastitu štetu.