Ogled o kolumni

 Daleko bilo od pomisli da ljudima, u gdekojim novinama, dobro plaćenim za svoj rad, proričem smrt žanra koji ih hlebom hrani! Sve dok i dalje verujem da je i ingeniozni Rolan Bart prerano objavio – poput lažnog proroka – smrt autora i profesije pisca, tako bih jednako grešila u tvrdnji da će ova korisna „profesija“ umreti. I dalje će cvetati hiljadu cvetova, a „poeziju će svi pisati“. Ne mislim dakle ni da će BIA,CIA, MIA, LIJA, CICIJA, POLICIJA, ALA, VRANA,TARANA, etc. zatvoriti svoje kolumnističke dućane. Mislim, naprotiv, da će ih svakoga dana biti sve više, i da će se razmnožavati prostom ili, po potrebi, složenom deobom. Tu se vraćamo varljivom paradoksu, jer kako onda istovremeno ispovedam smrt kolumnističkog pisanja? Jednostavno, bez proročkog dara, samo konstatujem ono što se već desilo bez objave. Objasniću to primerom. Ako čovek koji pravi hleb i ostala peciva – zbog čega mu na vratima stoji okačena firma „pekar“ – počne umesto hleba da iznosi na istu tezgu, pod istom firmom čvarke i kavurmu, kobaje i slaninicu, šta se desilo pekaru? Forenzika ovako razmatra to pitanje: pekar može i da zadrži firmu „pekar“, a da u istim rafovima narodu nudi meso umesto hleba; na sve to može i narod da se upeca, par dana se nađe u čudu kad traži hleb a dobije džigernjaču, ali svako čudo tri dana. Te naposletku biva: Dobro jutro, komšija, ja pošao kod pekara po čvarke. O, dobro jutro, i ja kren’o kod pekara da kupim kilo mlevenog junećeg, naspelo ženi da zamotava sarme. I, šta smo dobili? Pekar se zove i dalje pekar, mada ne proizvodi ništa od žitarica. Narod voli da kupuje na starom mestu, pa daj šta daš. I svima dobro. Ali, suštinski, pekar nije pekar, firma je samoukinuta, ukinuta, mrtva, itd. Pekar koji je postao kasapin može i da trlja ruke jer je ćar veća, ali da vidimo šta je sa pekarom preko puta? On gubi, jer je nastavio da mesi hleb, ali narod traži meso. Pitate se zašto po meso ne odlaze kod kasapina? Pa, stoga što je kasapin, baš kad je pekar šurio prvu svinju, počeo da prodaje muzičke instrumente: frule, flaute, gitare, orgulje, harfe, violine, violončela… Na kasapnici i dalje piše „kasapnica“, al’ nema mesa. Kasapin se čak i uvredi ako narod ponekad pogreši pa priupita pošto ćuretina. Mesar samo odmahne, i uputi ih kod pekara odakle se puše vrući čvarci. Pitanje je za istražne organe ko je to smislio, kome se to isplati. Odgovor, pak, forenzičara, koji nemaju presudnu ulogu u istrazi smrti svih ovih suština i rađanju privida glasi: Isplati se onima (vlasnicima, oglašivačima, izdavačima poslovnog prostora, omnipotentnim uterivačima, uvek „pepsi“ raspoloženim) koji imaju para da se bave tim izmeštanjima smisla.