Opozicione sise

Šta se dešavalo nakon prvog susreta nekih opozicionih stranaka koje su se okupile u sedištu DS? Dešavalo se nešto slično, ali još neverovatnije, smešnije i skandaloznije od svađe Lepog Miće i Jelene Golubović junaka rijalitija, gde je šoumenka Jelena rekla Lepom Mići: „Jesi li normalan, nemoj da me hvataš za sisu“ , a Lepi Mića odgovorio: „Nisam ni znao da imaš sisu“, nakon čega je valjda došlo do tuče u studiju. Naime, odmah nakon tog prvog sastanka, DS je tvrdio da, ostanimo u istoj metafori, opozicija koja je „svratila“ u DS ima sisu, i to zajedničku, za sledeće izbore. Dok su ovi što su „svraćali“ uvređeno rekli: Odakle vam ideja da imamo sisu, i to još zajedničku? Nakon toga su se „potukli“, i medijska tuča se neće smiriti do kraja kampanje. S tim što se i „Golubovićke“ i „Lepe Miće“ demokratske opozicije slažu da „neće u koaliciju s Vučićem“. Dakle, ako je to „ponuda“ jasno je za čije „sise“ će prosečni gledalac televizijskih programa i čitalac štampe biti zainteresovaniji.

Lako je biti namerno kratkovid i od celokupnog medijskog glodurskog mejnstrima na ćevapćijadi kod Vučića primetiti samo Panovića sa ustima punim ćevapa, a zatim mu iste isterati na nos šikaniranjem epskih razmera po Twitteru i kojekude. Ali, hajde ti, prepošteni kumašine, džilitni se korak dalje pa nađi temu za izbore, a da ne staje u dve reči: „Mrzim Vučića“. Od toga se, parafraziraću ex Borkovog Bakića „pita ne mesi“.

Ako, recimo, atipičnom građaninu (ide u pozorište), koji gledajući“Rodoljupce“ Andraša Urbana sa smehom i suzama, ali srećan i katarziran izađe iz pozorišta – zato jer još postoji i takva predstava i jer je video mnogo gledalaca u publici koji predstavu propratiše na isti način, i makar i na pet minuta, izašavši iz sale, na ulici, pred spomenikom Knjazu Mihajlu osećahu se kao građani čije je dostojanstvo na sat vremena (koliko je trajala predstava) rehabilitovano – tzv. demokratska opcija posle prvog okupljanja ogadi celu ideju izbora i uspe, od svih efekata da mu izazove samo blagu gorušicu i ništa više, šta očekivati da će izazvati u većinskom, tipičnom, biračkom telu?

Ili, ako čitaocu koji posle teksta gimnazijalke Jovane Todorović „Gde je u Srbiji nestala kultura“ (objavio Danas) želi svim srcem da ohrabri tu suptilnu devojku koja i dalje veruje da se u Srbiji uopšte bira i to između Branka Miljkovića „Uzalud je budim“ i Aždaje Transilvanović „Tandrčak mi na mobilnom pišti“, gde Jovana smatra da rezultat izbora ima onu etičku očiglednost gde je svaka estetička rasprava nepotrebna – ako i takvom čitaocu, to što alarmantno nastavlja da čini navodno ili stvarno (postaje svejedno) antivućićevska opozicija koja je podržana(?) od najelitnijeg, gle paradoksa, ali ujedno po svom sadržaju, okupljanju, netrpeljivosti, i načinu navijanja i najtabloidnijeg dela (zabrana, okruga) društvenih mreža, naročito Twitter-a, dođe da opsuje sve po spisku, šta očekivati od čitaoca, birača, koji bi Jovanin tekst u startu odbacio bez trunke razmišljanja (čime i da misli?), saosećanja i empatije, pitajući se, a šta ta „mala“ trabunja.

Dovedeš, bre, Vučića na vlast, i kažeš „nisam ga ja doveo“. Gledaš Vučića na vlasti i zgražavaš se, i ništa drugo ne radiš sve vreme samo se, bre, zgražavaš. Zakaže Vučić, izbore, ej, u sred mandata i ti i dalje ne znaš, bre, ni koja ti je tema, ni čemu izbori. Dođeš da dogovoriš „startnu“ poziciju, a posvađaš se oko zajedničke „sise“ (platforme?). E, pa, znaš šta, bre, mislim, kud si poš'o kud si kren'o?