Osmi putnik protiv naroda

Dve najzanimljivije reakcije na hapšenje, plus jedna očekivana: DAČIĆ: „Srbija je izašla iz tamnice!“ DRAŠKOVIĆ (Vuk – SPO): „Strašno je da je taj mali Miloševićev kaplar (ne misli na Dačića, već na Hadžića, samo koristi stare metafore) držao Srbiju kao taoca…, a službe ostale i dalje nepromenjene.“ SNS: Hapšenje je vlast iskoristila za svoju promociju. Tačka. (Primećujete li, sada već zakonomernost, da u reakcijama SNS na hapšenja izostaje ocena hapšenja, žal nad uhapšenim „patriotama u čeljustima haškog kazamata“. Reakcije SNS redovno se svode na ocenu vlasti koja sebe promoviše, ali šta to hapšenje, pa čak i „promovisanje“ vrednosno znači za Vučića, niti se više da pretpostaviti, a nikada nije rečeno. Jer, nije „promovisanje“ samo po sebi ružna reč. Šta se promoviše po mišljenju SNS hapšenjem Karadžića, Mladića i sad Hadžića, bilo bi više nego zanimljivo čuti. Da li ocenu „promovišu se hapšenjem“ izriču kao kompliment ili pogrdu vlastima?

Vratimo se holivudskom scenariju. Pitanje je, zaista, zarad koga su se toliko trudili scenaristi? Ako ovo nije motivisanje Anđeline Džoli da kešne lovu za neki mandarina-vestern o nama, nejasno je. Jer, Hadžić je, u to nema sumnje, Srbima zadnja rupa na svirali. Srbima, no da li i političkoj eliti? Nije Hadžić zadnja rupa jer je narod pre bio patriotski, a sad više nije, Hadžić, zaista, oduvek jeste zadnja rupa. Ko je uopšte Hadžić bez Modiljanija u ovom trileru?

Narod ima preveliku muku svoju kako da preživi, u toj muci nema ni „h“ od Hadžića, elita je očito u okvirima svoje muke sve dosad kuburila s Hadžićem. Da nije, ne bi poslednji bio uhapšen jer, kako čusmo, „sramota je da taj mali Miloševićev kaplar“ drži Srbiju kao taoca. Kako građanima puca prsluk za Hadžića ostaje pitanje zašto je bio važan nekim važnim strukturama. Ne mora čovek da bude košarkaš da ukapira loptu u košu, posebno kad mediji neprestano ponavljaju da je „mali Slobin kaplar“ neki važan svedok u vezi s onom dvojicom važnih ljudi iz bivših državnih službi. E, sad, jeste da Vuk i Dana još nisu zadovoljni prekomponovanjem tajnih službi, ali, nešto se tu očito dešava, pa je Hadžić, konačno, postao dovoljno nebitan svedok da bi mu naša elita, ko god da je to, konačno rekla baj, baj… I, što se mene tiče, daleko mu lepa kuća. Ali, scenario se razvija u lošu beskonačnost, više ne holivudskog trilera već španske serije. Pa, koga briga šta kaže njegov sin iz prvog braka, koji je sada saznao da ima brata iz drugog braka (kako se kaplar dva puta ženio, a da se nije razvodio, i šta su mu na to rekli sveštenici koji se pominju oko krušedolske šume, ne sumnjam da će ovih dana biti nastavak serije) koji je Hadžić sklopio u bekstvu.

Sad ozbiljno pitam: Da li gospoda političari i njihovi mediji zaista misle da Srbe zanima priča o Hadžiću? Ili, da li mislite da je više od dve trećine Srba zanimao onoliki davež na svim televizijama oko slučaja „Sanader“? Ne kažem da hapšenje i ovog haškog begunca nije vest. Ali vest koja zaslužuje najviše 10 minuta. Saopštenje, izjavu zvaničnika, reakcije iz zemlje i sveta i šlus. Iritira ta pompezna ogavna dramaturgija s kolekcionarima, talijanskim modernistima, mandarinama i ostalim voćkama čudnovatim za koje šira javnost nikada nije čula, a koje su očito i po nadimku poznate sve vreme nadležnima.

U danu kada su uhapsili Hadžića čula sam, sticajem okolnosti, devet neverovatnih ljudskih priča, i pokušala (postoji čitav niz svedoka, časna reč, pokušala sam sve) da pomognem u tri slučaja jer me je stid da gledam i slušam patnju običnih građana i ponavljam: strašno, strašno, strašno. Ako država osam meseci, besprizorno i bez ijednog normalnog razloga ili greške građanke o kojoj je reč, forta teško bolesnu ženu, najpre svaki dan po ciči zimi, sada po 40 stepeni da bi ostvarila sa 37 godina radnog staža pravo na penziju, ne bi li sve pare, ako penziju ikada dobije dala na lekove bez kojih joj nema života, i ako joj na kraju pošalju dopis da se izvinjavaju, ali da mora još da čeka i da ih obilazi dok joj ne završe proces koji ne umeju da joj objasne i da odloži do daljeg kupovinu lekova… U danu hapšenja Gorana Hadžića Modiljanija, priča te žene za mene je bila jedino o čemu sam želela da govorim, da znam odgovore i čujem rešenje vlasti.

Ako je Milošević bio tema za koju nije bila potrebna dodatna dramaturgija, ako su Karadžić i Mladić uz malo filmskog šmeka još i uspevali da drže vodu, Hadžić definitivno uz sve propratne efekte nije tema. Pogotovo ne predizborna. Zaboravite haške begunce i njihove tužne priče, okrenite se napaćenom narodu i radite nešto, ili „idite pa spavajte, bre!“