Ostalo je ćutanje

Možda su se ti dani mogli zvati „Sećanja na Đinđića“, a onda ta sećanja izbrusiti, dopustiti nekolicini normalnih osoba da ispričaju nešto staro i ako ima nešto novo, u smislu istrage, pustiti i eksperte za to da kažu koju. Ovako, deset godina isto – sve dublji patos. Srbija nije izgubila samo Đinđića. Srbija je izgubila razum.

Ima neka knjiga Ramsona Rigsa a zove se „Dom gospođice Peregrin za čudnovatu decu“. Ukratko : Glavni junak sa 16 leta doživi strašnu tragediju, porodičnu, zbog čega odlepi i otputuje na neko daleko ostrvo, negde u Velsu, gde pronađe krš-kuću koja predstavlja ostatke Doma izvesne gospođice Peregrin za čudnovatu decu. On istražuje tu ruinu, sobe, čudnovatu istoriju još čudnovatijih štićenika, za koje ponekad pomišlja da su možda bili i opasni, i da su ne slučajno bili zatočeni na tom dalekom ostrvu, ponekad, veruje i da su oni i dalje živi…

Kakve to veze ima sa Srbijom? Ako o isključimo mogućnost da će se A. Vučić nakon Vebera, dr Nebojše Krstića (vidi Utisak nedelje), Monike Beluči i ledi Eštonke, zainteresovati za postpsihijatriju kao dekonstrukciju savremene psihijatrije, a lično verujem da će se Vučić, ipak, zainteresovati, jer je, bez zezanja, radoznao duh, radi 20 sati dnevno, i naći će se tu vremena za sve naučno nedovoljno istražene discipline. Uostalom, da ste vi Vučić, da li bi vas bilo baš briga ko su sad sva ta čudna koktoovska derlad, koja su vas do juče plašila sakrivena ispod abažura, zavesa, s bau-bau efektima, i spoticala vas iza ćoška, a koja vam sada pišu ode i organizuju dobrovoljno prijem u savez vampira pionira?

Jednom je Daka (Nenad Daković) negde napisao ovo: Što se građana tiče, oni su podeljeni na nacionaliste i postfilozofe koji nisu nacionalisti. Vučićev prijatelj Levinas pisao je da je nacionalizam kao ideologija elementarno zlo, dok je Ugričić o nacionalisti pisao kao o uljezu koji se skriva iza hiljadu nakaznih maski.

Možda će eksidol „naše dece“ („huligani“ „patikaši“ piro-ambasado-manijaci), uspeti posle da im objasni razliku između patriotizma i nacionalizma, tako što će ih sa TV ekrana pogledati u oči i reći: „To što sam bio ja, od rata do pre dve godine, ja koga ledi Ešton prepoznaje, i to, ne stidim se da priznam, po Veberu ispod miške – zove se nacionalizam, ako ne i šovinis(tička)farsizam, a to što pokušavam da budem sad, zove se srpsko-evropski patriotizam, a sve mi se čini da sam na putu između to dvoje zalutao na neko čudno ostrvo (Srbiju, nažalost), gde ništa ne funkcioniše, gde su ljudi somnambuli, o kojima niko ne vodi računa, gde najkorumpiraniji i najbogatiji drže lekcije o poštenju, gde se sirotinja hapsi ako ukrade kilo hleba, gde deca umiru čekajući nepresađena srca, gde se za besmislene pseudokulturne projekte izdvajaju neviđena sramotna sredstva.“

Srbija je nedovršena država, kao i Jugoslavija o kojoj je pisao Đinđić. Samo nacoši ne daju da se ta pitanja otvore. Nego izmišljaju toplu vodu, lažne đinđologe, lažne evrofile, da bi i u 21. veku držali naciju u neznanju o tome da je bio jednom jedan Konstantinović i lepo rekao da su očevi nacije vrači plemena koje se batrga u agoniji. I umesto da puste da Srbija stane na noge savremenim metodama, oni i dalje grade lažne idole od pruća i blata i govore – gle ovaj „isti Tesla“. A Da je Tesla živ, odrekao bi se sebe u korist nekog političara koji više liči na Teslu od Tesle, kao što je ovde sve više ovih što liče na Đinđića više od Đinđiča.

Neka je večna slava i hvala prvom srpskom demokratskom premijeru dr Zoranu Đinđiću. The rest is silence.