"OZ" sindrom

„Ne, ne mislim. Mi sad sve vreme analiziramo stvari koje ne postoje. Jer, ni izbori nisu raspisani, a mi mesecima već pričamo samo o tome“, glasio je Dražin potpuno spontani, ama, briljantni odgovor.

To je, zapravo, pre dijagnoza društvene groznice sa visokom influencom protiv koje nema vakcine, osim istrajavanja u podizanju imuniteta upravo ovakvom vrstom autoironijskih nastupa medijskih poslenika, za šta je pomenuta emisija u kojoj je učestvovao i glodur Danasa svetao primer. Jer, čak i ljuta medijska i intelektualno-elitna opozicija – zaražena virusom „Pričajmo o nevidljivom“ još od onomad kad joj se od makete „Beograd na vodi“ prividelo gotovo i sašiveno carevo novo odelo (o čemu ne prestaje da priča do danas gubeći predragoceno vreme za preko potrebnu stvarnu kritiku vlasti oko nečeg konkretnog) – nema više važniju temu od neraspisanih predsedničkih izbora i nepoznatih i poznatih joj kandidata. Što je groznica jača, temperatura skače, i razgovori u brojnim studijima dolaze na ivicu preko potrebne hospitalne intervencije. Kako je to moguće, nejasno je, ali da Vučić maherski ume da baci udicu i da obnevidi protivnike koji srljaju na mamac, mora se priznati. Meni nije jasno kako nas stvarno, kao društvo, kao Državu sa toliko velikim realnim problemima nije stid da neprestano analiziramo, kako reče Petrović „stvari koje ne postoje“.

A da su i raspisani predsednički izbori, zar je, zaista pitanje ko će biti predsednik Srbije (ne zaboravite da je Toma već ihahaj na toj funkciji, i? Ne zaboravite vreme kad je to bio Milutinović, i toliki drugi nevidljivi predsednici, pa?). Čime mi to plašimo sami sebe i čime nas plaše drugi koji u strahu od (neraspisanih) predsedničkih izbora podižu toliku dreku? Pre svega svojevrsnim „Oz-sindromom“. Pripisivanjem, naime, jednoj, u Srbiji, ustavno, više protokolarnoj funkciji nadnaravne i zastrašujuće moći. A kad se razgrne paravan, sećate se, ni traga od moćnog (čarobnjaka iz Oza) već tek neki „kandidat“ kome je iz Nemanjine pozajmljen megafon kroz koji se njegov glas daleko čuje i odjekuje.

U tom smislu, kao što je smiren i autoironični (spram sebe i medija) nastup Dragoljubov putokaz za novinare kako da odole groznici analiziranja nepostojećeg, tako su i dva kandidata (opoziciona) imali bar po jedno upodobljeno i „na mestu“ (znači vangrozničavo i antimegalomansko) obraćanje javnosti. Saša Janković u emisiji kod Jugoslava Ćosića, i Jeremić na tribini u Smederevu.

Jugoslav je na početku emisije (TVN1) pitao Jankovića, pošto je ovaj u međuvremenu podneo ostavku na funkciju ombudsmana, da li će se kandidovati ako Skupština do isteka roka za kandidaturu ne konstatuje tu ostavku, na šta je Janković odgovorio da ne vidi ni jedan razlog da Skupština to ne učini, jer je to obična činjenica, „a činjenice se moraju konstatovati, o njima se ne raspravlja“. Savršen recept za normalan diskurs. I da Saša Janković do kraja kampanje uopšte ne priča o kulama i gradovima, nego da prosvećuje građane onim što je, bez sumnje morao da nauči na funkciji, koju je dugo obavljao (ovo o činjenicama je jedna takva stvar) – ne bi uopšte pogrešio. Prosto, fali nam malo pravila, stila, gramatike, logike, pristojnosti svake vrste.

Radeći na pristojnosti i Jeremić je na tribini u Smederevu pokušao i istrajao da smirenošću i uvažavanjem sagovornika (koga nesmireni i željni kavge po Internetu nazivaju „SNS-botom“, jer je, objavljeno je u međuvremenu, otkriveno da je reč o lokalnom funkcioneru SNS) koji je „upadanjem u reč“ Jeremiću uspeo da iznervira mnoge iz publike. Jeremić se kreativno potrudio da pokaže kako bi izgledao razgovor sa neistomišljenicima da je on predsednik. Čak i da je događaj insceniran, pažnje je vredna ideja o tome s čim ići u kampanju. Tačnost Jeremićevog uviđanja šta je minimum oko kojeg bi on mogao doprineti, jer je taj minimum u svom prethodnom bavljenju politikom savladao, dakle, kultura dijaloga, uvažavanje sagovornika i borba za njegovo pravo da kaže svoje mišljenje, čak i kada se otvoreno suprotstavlja. Eto lepog načina da se bez pompeznih obećanja „ja ću kad budem vlast ukinuti cenzuru“ na delu, na prostoru jedne lokalne tribine demonstrira spremnost i pregalaštvo za jednu dobru ideju, ma kakvi bili sadržaji verbalnih nasrtaja onih, koji su tu, svojom ili tuđom voljom, baš zato da bi tu lepu ideju obezvredili i napadali.

Ma, dobro sve to, al’ ako Vučić i Šešelj, ipak, uđu u drugi krug, ko bi pobedio?