Ovo sa Anđelinom Džoli i Srbima razvija se u pravcu koji obećava hepiend kičericu, baš kako i dolikuje jednoj neopravdanoj spektakularnosti i senzacionalizmu, koja se stvori oko nekog „velikog“ imena, e da bi se zasenila prostota, a u Srbiji, naravno.

I da bi se nešto što bi trebalo da bude razmatrano u znanstvenom smislu i od strane eksperata, u ovom slučaju filmskih, potisnulo u drugi plan, a priča pretvorila (samo ovde, ne i u Holivudu) u jednu parekselans političku priču.

U njoj su glavni akteri, u zavisnosti kad je ko šta planirao sa gospođom Džoli, nabrajam bez hronološkog redosleda, čas: Željko Mitrović koji je prvi najavljivao pa odjavljivao produciranje njenog filma i dovođenje Anđeline u Srbiju, onda redom, „nežni“ i neizbežni Rade Šerbedžija, žene iz Bosne, Kurir, da bi vrhunac bio dosegnut u duelu Dodik – Jovanović, kada je Čeda rekao Miloradu: „Pa vi ste na kraju došli dotle da ratujete sa Anđelinom Džoli“.

Nisam gledala film „U zemlji krvi i meda“, tako da o njemu ne mislim ništa, osim što čitam da ga dosad bar, u Americi i ne drže za neko ostvarenje. Zatim, bespredmetno je suditi i o Džolijevoj kao glumici, jer premda i „oskarovka“ ne važi za čudo od glumačkog talenta u probirljivom Holivudu, gde ipak, još prave razliku između „gudluking zvezde“ koja uz to uspešno održava pažnju javnosti svojim privatnim životom bez Pita ili na njemu, i dobre glume, režije, i svega za čim čezne Američka filmska akademija, i što ume da prepozna kada se pojavi. Anđelina je zvezda bez sumnje, ali ni manje ni više od toga. Bila bi jednako zvezda i da je pevačica, igračica, najavljivačica… Gluma je tu sporedna stvar. Pisanje ili režiranje bili bi još sporedniji. Da se nije dohvatila nas.

Samo nama je moguće prodavati fastfud pod firmom kavijara. Samo kod nas je moguće školski primer osrednjosti proglašavati vrhunskom kulturom, pa još ako nađe dobre pi-arove za to, ugođaj je potpun. U Srbiji, ako postane deo političke sfere, sve može dobiti neslućene dimenzije sa zajedničkom crtom, besprizornost aktera.

Dakle, ne zanima me spor Anđeline i srpskih tabloida, ni šta je njen otac, ni da li joj neko pisao scenario, ma svaka čast, koga sve to zanima nek konzumira. Samo na jedno ukazujem, nije dovoljno da jedan Šerbedžija (više puta, u različitim povodima na ovom mestu, ukazujem na kritičke tekstove hrvatske teatrološkinje Nataše Govedić o Šerbedžijinim poslednjim postholivudskim pokušajima) Hrvatima prezentira svoje viđenje Krleže, dočim mu kod Srba prolazi sve glatko, od proslave premijere Krležine „Pijane noći….“ na jahti Mitrovića, dok se istarsko more ljeskalo uz nežne note Lepe Brene do nekakvih „nedajseines“ beogradskih koncerata koje, već, novi graditelji tradicije u Srba zovu „tradicionalnim“.

Pa, OK. Ko ima para, taj plaća i određuje šta je proizvod koji će medijski napumpavati. Ali, gde je tu odgovornost državne ili kultur elite koja bi morala povući granicu između zabave za milione koja sada postaje opasnija nego ranije, jer su mobilisani likovi iz tzv. ozbiljne sfere kulture koji za cilj imaju da nam ovu kvaziumetnost prodaju kao umetnost, kvazinauku kao nauku, a sve u cilju da se jedan otvoreni antiintelektualizam i antikultura proglasi vrhom kulture i intelekta, a zašto? Mnogo je razloga, i oni su perfidni, no u svojoj biti zajedničko im je da su politički i opstruirajući po istinsku kulturu.

Ne razumem kada se iz istih krugova kritikuje kičerica serijskog ili muzičkog programa, rijaliti i sl., na domaćim televizijama, a veliča još gora kičerica kada dolazi odnekud. Nema tu mnogo mudrovanja. Ono što je fakat i jedino bitno: Radite skupa sa Anđelinom šta vam volja, koristite je politički i kako god, ali samo malo se postidite svog pokušaja da od svih građana ove zemlje pravite budale, koje će na vaš mig progutati svaku cirkusku papazjaniju kao vrednost oko koje se vredi boriti, jer je ta borba za vas politički opravdana, a ko velite, koga briga za umetnički dojam. E, pa ne može. Strah od uspostavljanja vrednosti ovde je već poprimio oblik otvorenog rata vrednostima u kulturi, umetnosti. Otvoreni atak na slobodu čoveka koji misli i sam valorizuje u sferi kulturnih vrednosti.

Pazite još ovo, kao krunski dokaz koliko samo politika određuje kvalitete: Šerbedžija je, kao, frend Novaku Đokoviću i Anđelini. U zavisnosti od toga koji vetri duvaju, za jedno prijateljstvo biće popljuvan u jednim krugovima, za drugo u drugim. Pitam vas, a kakve veze sve to ima sa tenisom i glumom? Nikakve. Novak je prvak sveta. Anđelina je Anđelina. S Pitom ili bez njega.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari