Pčele ili nonsens?

Pčelari smatraju da su pčele otrovane nepoznatim toksinom, ali čekaju rezultate ekspertize. Prethodne nedelje čitala sam i izuzetno zanimljivo štivo, Intervjue s Vladimirom Putinom, autora Olivera Stouna. Tek nešto malo „propratila“ sam i najnovije izlive buke i besa ljudi koji „ratuju“ na unutrašnjoj političkoj sceni.

I to malo koliko sam videla zabrinjava, jer, nema u toj borbi, ni po rečniku, ni po namerama mnogo ljudskosti, o drugim nedostacima da ne govorimo, baš, ni sa jedne strane.

Srbija je bila kontaminirana, danima, Twitter lakrdijom o grobovima, uriniranju, pitanjima „je li to pretnja ustavnom poretku, sigurnosti predsednika“, itd. Pisalo se o tome neodgovorno i drsko, pisalo sa preterivanjem ili podsmehivanjem, šta je kome palo na pamet, opredeljujući se nonšalantno i zlurado „za ili protiv“, nečega što je samo po sebi nonsens.

Koji je rezultat ovog „unutrašnjeg dijaloga“? Učesnici su svakako u privremenom dobitku, kao da jedni drugima čine veću uslugu, što su bestijalniji u međusobnom vređanju. Vučić je još jednom ispao žrtva, što mu sasvim odgovara pred biračima. Ovi drugi „pišači“ po neprimerenim površinama dobili su naslovne strane. Pa, dobro. Svakom svoje.

Samo ih molimo da ne pomisle kako baš svaki čovek u Srbiji mora nužno da se opredeli za manje (ili veće) zlo od dva koja oni nude. Trebalo bi da im bude dovoljno to da ih čitamo sa brigom i nadom da će i njihova želja da se Srbija menja na bolje uskoro dobiti nove, ljudske i primerene oblike mišljenja, govora i ponašanja.

„Pčele su kao signalne lampice koje se prve gase kada u prirodi nešto nije u redu, a mi ovde govorimo o potezu od 10.000 hektara, gde živi oko dve hiljade ljudi. Nije reč samo o pomoru pčela, čime su uništene, i ko je to učinio, pitanje je i šta su disali ljudi, porodice sa decom koji tu žive“, kaže pčelar Šandor Lošonc. U opštini Bačka Topola pčelari raspolažu sa 1.500 košnica. Prve procene ukazuju da je 700 košnica kontaminirano, a u 510 nije ostala nijedna pčela i potpuno su uništene, podaci su iz Udruženja pčelara iz ove opštine.

Po čemu je Srbija oduvek „poznata“ i prepoznatljiva u svetu, ako izuzmemo slavnu istorijsku prošlost oslobodilačkih ratova u kojima je uvek bila na strani pravde uprkos golgoti kroz koju je prolazila? Po lepoti pitomih predela, po čistom vazduhu, čistim, bistrim, lekovitim vodama, žitnicama, vinogradima, voćnjacima, po proizvodnji zdrave hrane, po selu i svemu što srpsko selo proizvodi i daje, između ostalih produkata: mleko, sir, kajmak, med.

Znamo mi, i to jeste ili bi trebalo da je najalarmantnija tema (crveni alarm) da sve to po čemu je Srbija prepoznatljiva već odavno se uništava pred našim očima. Znamo mi, ali ne hajemo. Seljaci, ostavljeni i bez podrške, borili su se koliko su mogli, i još se bore, ali društvo na njih ne okreće glavu. Kao da imamo rezervno selo koje će ozdravljivati našu vlastitu decu, jer šta ćemo sutra jesti i piti, ako sve prepustimo paušalnoj „kontroli“, ako rasprodajemo resurse voda, banjskih lečilišta. Ovo sa košnicama nije od juče. Ovo je samo do sad najteži slučaj, ako dobro razumem brojke.

Ali, ako ni to nije važna tema – kako da spasimo neprocenjivo blago koje je naša Srbija sama po sebi, sa svojim prirodnim bogatstvima – nego glavinjamo po „globalnom selu“ internetskih olajavanja i to proglašavamo za udarne i najznačajnije vesti, onda (nije) dobro.

Možda bi za početak obnove Srbije i nas samih mogli da razmislimo, pogotovo ljudi koji imaju novac i moć, koji imaju medije u svojim rukama, kako da pored mnogo destruktivnih gnusoba koje se dnevno emituju građanima i koje nesumnjivo donose veliki profit, svako učini napor da i ono što nije profitno, a što je od ogromne važnosti za našu zajedničku budućnost i opstanak postavi kao prioritet, uloži novac, edukuje ljude, naročito mlade, ode u svako selo, vidi šta treba, koliko se može… Naravno, nije samo reč o selu, Srbija je u raljama na svim frontovima. Ali, borba za selo, zdravlje, ono što nas održava na elementarnom nivou, fundament je od koga se mora početi. Ukoliko mislimo da igde stignemo i da sutra, kao narod, uopšte opstanemo.

Na kraju „Intervjua sa Putinom“ Oliver Stoun izražava sasvim iskreno divljenje za to što se u Rusiji i danas (2017) kao i pre 34 godine kada je posetio Rusiju na televizijama prikazuju filmovi („izuzetno kvalitetni“ O. S.) o borbi Rusije protiv nacizma. „Gledajući te filmove, sećajući se tradicije, istorije, činite mnogo za očuvanje suvereniteta“, rekao je Stoun Putinu.