Ako je Vučić obećao da ljude, imenovane ili imaginarne neće više nazivati ološem, to je dobra vest.

Loša vest za Vučića mogla bi biti da je osim toga, ako samodisciplinom uspe da o ljudima ne govori da su ološ, đubrad ili slično, malo znači, ukoliko ne promeni svoj način mišljenja i poimanja sveta i ljudi, što bi mu automatski onemogućilo da tako nešto i ne pomisli, pa samim tim i ne izgovori.

Sad će mnogi reći pa šta, nije Vučić jedini, u zemlji koja gaji medije koji ne prenose na naslovnicama samo međusobne uvrede učesnika rijaliti programa nego i to kad aktuelne ili bivše predsednike ili premijere Srbije takođe nazivaju „bitangama“, „ološima“ i sl., što zameramo Vučiću kad, uostalom, uzvrati na česte lične uvrede koje dobija kao čovek. Tačno, ali, pokušaću da objasnim svoj nepopularni stav. Nepopularan, jer popularno je vređati čoveka, što pogrdnije to veći uspeh za novinara, za tviteraša, o estradnim zvezdama i sličnom soju ne vredi trošiti reči.

Pre neki dan uđem u taksi. Odmah osetim prijateljsku atmosferu, dobar neki čovek za volanom, ljubazan. Međutim, posle tri minuta, priča o nekom i kaže „a ružna je kao ono đubre“, pa izgovori ime jedne bivše političarke, koja danas živi van granica Srbije. Istog časa osetim kako se atmosfera u kolima promenila. Kažem mu, oprostite mi, ali nije lepo da čoveka, ženu nazivate „đubretom“ ma ko oni bili. U trenutku, ovog mirnog čoveka moja opaska razbesni pa kaže: „Pa vi je branite, a njena politika je bila ovakva i onakva“.  Rekoh mu da se možda naša mišljenja o politici koju je pomenuta žena vodila i podudaraju, ali da to nije važno za priču. Nedopustivo je za čoveka reći da je đubre. Ima mnogo užasnih ljudi, o čemu svakog dana čitamo po štampi, ali mi koji osuđujemo zlo koje čine ne možemo sebi dopustiti da za čoveka koji nam se ne dopada kažemo „đubre“, čime smo i sami kontaminirani. Moj taksista je neko vreme zaćutao. Iščekivala sam odgovor. Najzad, dve oktave nižim tonom i pomalo stidljivo rekao je: „U stvari, isto to mi je govorila moja baka“. O, koliko me je obradovao i ganuo. Ostatak vremena sam mu otklanjala osećaj stida podsećajući ga da svi mi nekad u besu kažemo svašta, ali da bi morali stalno da se trudimo da to korigujemo. Sve se da ispraviti, samo ako hoćemo. Taksista je pročistio grlo kao dete koje se kaje. „Ne, ne, vi ste skroz u pravu, nije lepo tako govoriti, i baka me je učila..“ I do kraja vožnje bio je kao na početku: miran, ljubazan, dobar.

Tu se vraćamo Vučiću, evo nove vlade. Nešto bi se hitno moralo preduzeti da se bar sa naslovnih strana novina ne vređaju ljudi najsablažnjivijim rečima. Kritika je jedno, a „ološ“, „đubre“, „bitanga“ sasvim drugo. Kad za predsednika države ili ekspredsednika svejedno pročitaš ogromnim slovima „Bitanga“, zapitaš se šta će misliti neko ko tek uči da rasuđuje šta je dobro a šta zlo, šta lepo a šta ružno, i šta se sme reći vršnjaku, ili roditeljima. Iz ruženja čoveka, sledeći korak je mržnja, a mržnja uvek nanosi zlo.

Sve što su nas naši dobri učitelji, nastavnici, pisci i pesnici iz školske lektire učili da je dobro, ovaj kvazimejnstrim godinama poništava i uči nas da je „in“ vređati drugog. Onda si šmeker, moderan, popularan. Na nesreću, neki za takve kažu „baš je hrabar“, a on je zapravo notorna kukavica. Verujem u Ršumovu tvrdnju da se domovina brani lepotom i čašću, znanjem i lepim vaspitanjem. Ne verujem da će u Srbiji pesništvo zameniti stadionsko „besništvo“. Miljković je tvrdio da će jednom poeziju svi pisati. Mislio je, garant, i na navijače, zašto ne? Sve su to neki ljudi. Treba im usmeriti talenat, a ne pretvarati ih u neljude i zloupotrebiti ih u politici.

Kad bi Vučić i vlada na tome poradili, medijski popularisali, učinili bi najveći napor da stvar pomere za pedalj, ali bi to bio najveći uspeh, i poklon za budućnost. Za to je potrebna hrabrost.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari