U proteklim prangijaškim danima sva sredstva u trci za foteljama bila su dozvoljena, sve do pretnje smrću predsedniku Srbije, čime je kampanja u svom finišu otišla ispod dna, ravno u kloaku, pa je time osim dosadašnjeg atributa „suviše prizemna“ , ponela i atribut „suviše podzemna“.

U proteklim prangijaškim danima sva sredstva u trci za foteljama bila su dozvoljena, sve do pretnje smrću predsedniku Srbije, čime je kampanja u svom finišu otišla ispod dna, ravno u kloaku, pa je time osim dosadašnjeg atributa „suviše prizemna“ , ponela i atribut „suviše podzemna“. Od svega, pak, što se dalo čuti u obilju političkih obećanja i nepristojnih ponuda, tek jedna ideja, jedna, nadam se, ne slučajno izgovorena rečenica, ostala mi je u sećanju u najpozitivnijem smislu, kao princip nade koji ću pokušati da sačuvam i u posleizbornoj koznakakvoj Srbiji. Jedan političar, naime, izgovorio je rečenicu koja glasi: „Nismo mi došli kod vas u Novi Sad da vaše glasove odnesemo u Beograd. Ne. Došli smo da bismo se ovde susreli s vama“. Da. No, čak ni ova odlična rečenica, iako krcata smislom – za razliku od bruke i sramote predizbornih nonsensa – sama po sebi ne obećava mnogo, ali kao princip, kao politička filozofija, kao poštena, moguća, ostvariva, skromna i uljuđena ponuda – znači nadu. I to, opet, pod uslovom da bude široko prihvaćena, od drugih političara i od građana; da se razume, takođe, da nije sada važno ime političara koji ju je izgovorio, već je važno da se i drugi političari tako obraćaju, iz nužnosti i uverenja, svim srpskim gradovima: demesijanski, učtivo, ne obećavajući za početak više od decentralizacije, a ni manje od „susreta“ s ljudima. Susret je uslov da dijalog otpočne, susret je uslov kompromisa. O toj nadi govorim. Ako toga ne bude posle 11. maja. Ako megalomani, mesije i ostali bahati samodršci neće susret i smerno ponašanje sa građanima, nego bi da gospodare tuđom imovinom, nego bi da nastave da sameravaju Srbiju sebi, a sebe da identifikuju sa Srbijom, onda, zbilja, hajde da pakujemo kofere, ko može i ima kuda, jer takva Srbija ni s Kosovom ni bez Kosova ni na evropskom ni na vanevropskom putu nikome valjati neće.

Inače, što se tiče predizborne tišine, posle svega rečenog i učinjenog, držim da je potpuno svejedno hoćemo li mi, dragi prijatelji, ćutati ili govoriti u ovom „tužnom“ času kada upokojavamo još jednu veliku predizbornu ujdurmu sa pevanjem, i pucanjem zamalo, jeste videli, a? Rekoh, spasenja demokratske duše radi, na čemu počiva moja nada, i mada znam da su male šanse da se nade takve vrste ostvare posle ovih izbora. Ali kako god, građani i građanke, tek smaka sveta neće biti, iako su mnogi u kampanji prognozirali čak i taj rasplet, ukoliko oni ne pobede. Dok oni viču „mi ili potop“, ne izlazi mi iz glave dobri stari (hrvatsko-srpski) pučki portparol Petrica Kerempuh, koji ingeniozno upravo za ovakve prilike, kakve su one što nas čekaju posle 11. maja, ima spremljene, nažalost, večito aktuelne odgovore. Umesto da umorno ćutimo, setimo se sada, pa opet u nedelju, šta nam je ono kazivao naš ombudsman Kerempuh u himeričnom „intervjuu“ „Khevenhiller-u“. Tako na pitanje šta nas čeka posle 11. maja, odgovara: „Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo, pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu“. A može li se desiti da nastane smak sveta i totalno uništenje ukoliko, to jest, ne pobede svi oni koji tvrde da će se upravo nešto slično desiti, g. Kerempuh kaže: „Ar nigdar ni bilo da ni nišče bilo, pa nigdar ni ne bu da niščega ne bu. Kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu!“ Upitan da li nakon izbora 11. maja 2008. očekuje nekakav boljitak za običnog čoveka, radnika, seljaka, Petrica Kerempuh nedvosmisleno poručuje: „Kajti nemre biti i nemre se zgoditi da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pa nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti.“

Zašto i otkuda tolika malodušnost i nepoverenje običnih građana u silu predizbornih obećanja ove 2008? Na ovo pitanje Petrica Kerempuh odgovara: „Kmet ne zna za kaj tak baš mora biti da su kmeti gladni a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da nam ni tak bilo, pa i nigdar ne bu da kmet gladen ne bu.“ Pa ipak, toliko je megalomanskih obećanja o novom rajskom životu koji sve nas čeka posle 11. maja. Da li mislite da će se nešto u životu siromašnog građanina promeniti ako pobedi ova ili ona velika bogata partija, partija bogatih ljudi, glasi poslednje pitanje na koje pučki PR Petrica Kerempuh u „Khevenhiller-u“ koji potpisuje M. Krleža, zaključuje: „A kmetu je sejeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkom grebu.“

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari