Pingvini iz Srbije

Zna se, Peđa Marković. Znate čija je krivica što su mafijaši s Kosova platili neke francuske filmadžije da naprave pervertirani film o obrnutom Holokaustu smeštenom u žutoj kući? Pa, Peđa Marković, ko bi drugi? Znate ko je kriv što je fašistički šljam, nazvan bajkovito „monstrum iz Osla“ masakrirao onolike ljude? Ministar Peđa, of kors!! Pa šta ćemo s njim? Manite se Kosova, zločina, mafije. Pitam, šta ćemo s tim krivim ministrom???

Da li da mu se sudi preko i popreko, il’ da ga spasimo i proizvedemo u idola tako što ćemo ga proglasiti, recimo, zaštićenim svedokom pa da mu svako malo idemo na poklonjenje? Ili da celu stvar poverimo, kome, zna se – Pingvinima s Madagaskara!

Danas, dakle, govorimo o perfidnom. Šta je to „perfidnost“?

Evo ovako. Znate ko po istoj logici iz gornjeg pasusa nikako i nipošto nije kriv za Žutu kuću, za okretanje glave od izveštaja Dika Martija, za nesprovođenje istrage o delatnostima Hašima Tačija, za oslobođene nikad osuđene haške osumnjičene Haradinaja, Čekua i ostale, za morbidnu celuloidnu tvorevinu koja izvrće naglavačke činjenice iz izveštaja Dika Martija – oni koji trljaju ruke i dreše kesu s novcima svaki put kad u medijima vide da je neko prepametno piskaralo ili već neki omiljeni im doktor Spin, nakitilo tekst o tome kako je glavna fora za sekiraciju to što srpski ministar kulture nema komentar na fakat da su Francuzi, kako prenose mediji, napravili naručen (od kontroverznih biznismena s Kosova) film koji je pretnja ostacima zdravog razuma i duhovnosti čovečanstva preostaloj nakon Aušvica. Ili kada od činjenice da je taj skot iz Osla poubijao nedužne ljude i činjenice da je norveška vlada odgovorila načinom časnim i dostojanstvenim, a nenasilnim prema ma kome, načinom zaboravljenim i arhaičnim u svetu 21. veka, sazdanom na sistemu vrednosti crtanog filma „Pingvini s Madagaskara“ – manje važna od nategnutog, prilično patološkog i iskeženo sadističkog nalaženja „duhovitih“ veza ubice-fašiste i monstruma sa Srbijom i Srbima, jer se spin metodom u prvi plan umesto suštine slučaja stavljaju beleške monstruma gde se on divi drugim monstrumima, među kojima i nekim srpskim generalima i voždima koji su, napokon, pred licem pravde, i koji s pomenutim uglavnom imaju veze koliko i poslednji Zakon o informisanju s novinarstvom i profesijom novinara!

„Pingvini s Madagaskara“, crtani film, autoironična studija o svetu perfidnosti u koji čovečanstvo tone, i već je do guše, zahvaljujući moćnoj industriji destrukcije: proizvodnja oružja, lažnog informisanja i degenerisanih superumova (trenutno se emituje na TV B92). „Simpsonovi“ su za „pingvine“ pioniri autoironije. Crtać je namenjen i deci i pokazuje na neverovatno transparentan način naš globalnoumreženi život sasvim poremećenih sistema vrednosti, koji istiskuju nekadašnje i preuzimaju komandu. U tom svetu (opisanom u „Pingvinima“), baš kao što je Peđa Marković spin doktorima „kriv za sve“ a Srbiji bi rado da pripišu hitleroljupca iz Osla, bubašvabe, na primer, zovu „batašvabama“ i predstavljaju ih kao čovekove najbolje prijatelje, uz obrazloženje perfidne pragmatičnosti: jedino one su sposobne da prežive nuklearni rat!!! Takvima se moramo pokoriti i trpeti njihovu prirodnu odvratnost i činjenicu da im je đubrište rasadnik i hrana, hram, filozofija i religija! Pingvini s Madagaskara takođe objašnjavaju zašto golubove treba eliminisati kao neprijatelje urbanih sredina. Zato što kake po reveru gradonačelnika! (Đilasu, izvini, ovo nije na tvoj račun!)

Ovo je samo delić priče o perfidnosti. Perfidnost jeste svuda u politici, medijima, sistemu globalnog informisanja. Ali nema perfidnosti bez ljudi. Ko su perfidni ljudi? Hmm. Teško je reći. Koliko god su im metode danas i sredstva sofisticiranija u odnosu na prošlost, oni su uvek bili, jesu i biće – ološ.