Sećate se hita „Milicija trenira strogoću, da ne bude sve kako ja hoću“? Tada je milicija bila narodna. Danas bi takođe trebalo da je narodna, s tim da nema više potrebe da trenira strogoću, nego dobrotu i brigu za narod u čijoj je službi.

U pravu je Draža kada kaže da su Njuzovci i Kesić u nezavidnoj situaciji, jer publika od njih očekuje da zamene nepostojeću opoziciju. Samo što je problem daleko gori. Publika je benigna, ali kada vlast, iz nekog razloga, u nedostatku opozicije, svoje protivnike vidi u novinarima, vrag je odneo šalu. Mi smo se, kanda, svikli na takvo stanje stvari, ali to niti je kad bilo, niti ima veze sa zdravim razumom. Kada sa druge strane mi vidimo da državnu politiku ili njen bizarniji deo zvani „svakodnevna proizvodnja državnih udara“ vode tabloidi sa najvećim tiražima, onda je jasno da vlast žutu štampu uvrštava ili u red svojih saradnika ili u red „moćnih“ protivnika (iznenada se na toj listi našao do skora „poželjni“ Kurir). U svakom slučaju – preozbiljno shvatanje medija. Žuta štampa je postojala i ranije, ali nikada se rat tabloida od strane vlasti nije tretirao kao ratovi zvezda, niti im je pridavan značaj. Tzv. ozbiljna štampa, kritikovala je i ranije svaku vlast, ali i objektivno prenosila kada ta vlast učini i nešto dobro. Ali svaka vlast imala je u fokusu svog interesovanja, pre svega opoziciju.

Zato je ovaj nebulozni front, koji je otvoren na relaciji vlast-mediji, izuzetno opasan, štetan, ali što je najžalosnije – potpuno nepotreban. Zaista, zapitajmo se, kakvo je to društvo u kojem nemamo, ne opasnu, nego ni ozbiljnu opoziciju, a navodno imamo opasne medije? Pa, onda, pogledajmo, ako je na primer istina da se zaista ukida i Kesićevih „24“ minuta, na koji način bi iko normalan umeo da objasni šta je to opasno, šta je razlog zbog kojeg bi iko na svetu ukinuo takvu humorističku emisiju?

Pa, Milošević je otrpeo Koraxa, čija je svaka karikatura bila jača kritika režima od hiljadu novinskih tekstova. Kako je moguće da danas, kada Vučić ispunjava sve zahteve koje niko pre njega nije smeo i time, bar naizgled, vodi Srbiju u EU, odnos prema medijima bude takav kakav je? Kad to pitam, niti smatram da su mediji idealni, niti da među novinarima nema i onih kojima je više stalo do vlastitog udobnog super standarda (i među tabloidnim i među tzv. ozbiljnim) nego do istine, objektivnog izveštavanja, itd. Ali ono što smatram jeste da je stanje u zemlji u kojem su mediji malo malo pa „neprijatelji“ , a opozicije ni u tragovima – skandalozno i nedopustivo.

Gledala sam na TV onu pres konferenciju, kada je naoružana policija stajala iza ministra policije. Pročitala sam mišljenje predsednice UNS-a o tome da policija ne bi trebalo nikome da smeta. I ja takođe smatram da srpska policija nikome u Srbiji ne da ne treba da smeta, nego policija treba da učini sve što je do nje da obezbedi mir i sigurnost svakog građanina. Dakle, državni organi su tu da stvore uslove za normalno društvo, a policija da osigura i štiti te uslove. Ali, da li se to dešava na terenu?

Ne. U toku je permanentna, iščašena, ničim objašnjiva proizvodnja neprijatelja, vanrednih stanja, državnih udara, u kome nam onda ministar policije, pokupi onoliku našu policiju da mu stoji iza leđa na pres konferenciji? Pitaju se svi – zašto? I onda, naravno, nagađaju. Ja smatram da je reč o dramoletu s pevanjem i pucanjem, kojim se skriva: siromaštvo, nezaposlenost, krah zdravstvenog sistema, socijalne brige o građanima, nebriga o deci koju vaspitava ulica, dominantno urušavanje obrazovnog sistema putem medija koji više nemaju za cilj ni da nauče ni da zabave, već da mentalno osakaćuju naciju putem rijaliti-non-stop-programa, koji tako dobro pašu uz atmosferu vanrednih stanja te državnih udara koji se, rekao je i Vučić, nisu dogodili.

Jedino što svako od nas može jeste da pokuša da učini sve kako bi se ove, veštački proizvedene tenzije smirile, splasnule, i kako bi u zdravom društvu mogli da sučeljavamo argumente, a ne da izlivamo mržnju i širimo strah i paniku. U pamet se braćo vlastodršci! Sloboda narodu, iznad svega.