Poraz zbog vudu vuvuzela?!

„Zabićemo im barem dva komada.“ „Razbićemo ih.“ „Razbucaćemo ih.“ I najzad, logično, kad im sve to uradimo: „Kenguri će da odskakuću kući.“ Tako su predstavnice nežnijeg estradnog pola (Ceca, Seka, Mica…), ali i drugi, politički i ostali uzori i parametri pameti, lepote, bogatstva, ali iznad svega smislenog izražavanja, poručivali s udarnih stanica raspomamljenih medija pred fudbalsku utakmicu Srbija – Australija. A onda su „orlovi“ polećeli, ovamo oklen su ih ovako bodrili. Možda stignu za finale na imanje u Lisovićima. Nije ovo kritika koja dolazi nakon poraza. Čak i ne mislim da se bavim „crvenim“ momcima. Mada poraz od Australije svakako ne spada u one viteške poraze koji nalikuju moralnoj pobedi. Prosto, rezultat od dva prema jedan za Australiju rezultat je osrednje igre na jednoj obostrano osrednjoj utakmici. No, to je to, što se tiče fudbala. Ono što je ovde zanimljivo tiče se te sveopšte agresivne euforije, sve sa nepodnošljivom količinom pivskih reklamnih poruka o srpskom mačo muškarcu, doduše, intelektualno dovedenom na nivo beskorisnog idiota kojim upravljaju neke sado-mazo hostese odevene u žuto koje ih smeštaju u sigurne fudbalske kuće, gde izopšteni od sveta bulje u TV, loču pivo i žderu čipičips, ili šta već.

Moram samokritički da zamerim i svom Danasu što je opštoj razuzdanoj navijačkoj euforiji, verujem i nehotice, ali ipak doprineo, jednim pitanjem koje je u broju od srede postavljeno četvorici sagovornika. Mada je pitanje Danasa ipak sročeno pristojno u odnosu na odgovore koji su usledili. Pa, ipak, bilo je sasvim nepotrebno, čak i nepristojno pitati: „Da li ste se navikli na zvuk vuvuzela na Mundijalu?“ Vuvuzela je duvački instrument, koji na jeziku Zulu naroda znači velika buka. Vidite, i sama se (lokalpatriotski) i čudim i ljutim kad neko poput Mejsi Grej bubne izjavu tipa: „Beograd je rasistički grad“, što je američka pevačica izjavila jednom londonskom listu. Mejsi (koju inače ne volim da slušam) gostovala je ovde 2009, da bi tek ovih dana izjavljivala kako je Beograd „rasistički grad debelih, ružnih ljudi, grad koji je zaostao u vremenu“. Ipak, ma koliko uvredljivo zvučalo, možda ovakve neinteligentne izjave mogu da posluže kao povod da razmislimo da li mi zaista znamo šta tačno podrazumeva pojam „rasizam“, o nacionalizmu, šovinizmu i ostalom da i ne pitam. Kad smo kod vudu pitanja „jeste li se navikli na zvuk vuvuzela na Mundijalu“, preporučujem svima koji još nisu da pogledaju pažljivo film Klinta Istvuda „Invictus“. Priču o Nelsonu Mandeli, tačnije o vremenu aparthejda usred koga je Nelson Mandela, kao novoizabrani predsednik Južnoafričke Republike, nakon pola veka u zatvoru, ujedinio stanovnike svoje države, belce i crnce, u podršci nacionalnom ragbi timu za vreme Svetskog prvenstva 1995. Usput, kako bi Srbi reagovali kada bi u nekom stranom ozbiljnom listu pročitali pitanje: „Jeste li se navikli na srpske trube, ili, daleko bilo „grand simfoničare“ što prate nove „materijale“ razgaćenih turbo – simfo – sisoguznih grandioznih estradnih „umetnica“…

No, vratimo se navijačkim strastima i „zabijanju, nabijanju, zakucavanju, razbucavanju“ i ostalim nasilno penetrativnim „sportskim“ fantazmima ovdašnjih pevaljki i njihovih obožavalaca. Eto još jednog povoda da otvorimo temu: Ko, zašto i šta, i s kojim pravom, zamera domaćim navijačima „huliganima“ sa stadiona, ako se na državnom (čitaj: političko-poslaničko-sportsko-estradnom) nivou navija tako da stadionska skandiranja tzv. „huligana“ zvuče softly, kao predškolsko gukanje… Znate šta ja mislim? Mislim da niko ništa STVARNO i ne zamera stadionskim navijačima, mislim da je cela ta priča još jedna u nizu ovdašnjih farsi. Nađi dežurnog krivca na trenutak, skreni pažnju javnosti na to da Srbija ima i loše (navijače) i dobre momke, i posle do mile volje „zabijaj, navijaj, kolji – da peder ne postoji…“ Da nije tako zar bi se zaista usred suđenja u Beogradu za ubistvo Brisa Tatona, mladog Francuza koji nam je kao navijač svog tima bio ovde u gostima, ovakvim rečnikom po medijima iskazivao sportski duh i nacionalni ponos? Ma, jok. Što nas onda zamlaćuju predsednik i svi oni „fiiiiniiii“ poslanici, kad šalju zabrinute poruke o navijačima, o Srebrenicama, o deklaracijama, o Evropama koje „moraju“, kako reče Boris Tadić, „pošteno da se izjasne šta misle o prijemu novih članica“ (zaista, da li mi imamo pravo da od Evrope ili Pinosave, ili ma koga tražimo da se o ma čemu izjasni „pošteno i nedvosmisleno“.

O čemu smo se, eto samo poslednjih sedam godina mi kao država izjasnili nedvosmisleno i pošteno? Molim samo jednu jedinu stavku? Ma da se ne lažemo: ni o čemu.