Porcelanska ekonomija

Kako logika to razlaže, svima je poznato još iz onog školskog primera: svi ljudi su smrtni; Sokrat je čovek; Sokrat je smrtan. Ergo, Vlada je kolektivno luda, Dinkić je ministar vlade, Dinkić je lud. Kratko vreme izgledalo je da će se Dinkić tu i zaustaviti, po dobro oprobanom receptu čoveka koji je ekspert za rušenje vlada, a njegova ekspertnost nagrađena je visokim odličjima u zemlji i svetu. Ali, ne. Ovog puta stvar sa Dinkićem, daleko je ozbiljnija. Prvog aprila, dakle, mesec dana kasnije, Dinkić priznaje i da je „zbunjen“. Preciznije, u Velikoj Plani ministar ekonomije otkriva da je „zbunjen naglom promenom retorike i ponašanja premijera Koštunice“. Hm?!

Šta je u međuvremenu bilo? Početkom marta ekonomski stručnjaci, nekadašnji Dinkićevi obožavaoci koji, dok nije priznao kolektivno ludilo, nisu mogli očima da ga vide, ponovo su mu sve oprostili, jednoglasno uzviknuli da će se odranim građanima ponovo obiti o džep i glavu ne budu li sledili Mlađin put s ove strane ludila. Stručnjaci su još jednom oberučke podržali ambicioznog ministra u, nakon obrnute – uvrnutoj ekonomiji, koja se ad hoc zasnivala na navodno očiglednoj premisi: „Što bre da plaćamo iz našeg budžeta dugove kosovskih Albanaca, ako hoće da se separatišu? Neka plaćaju sami, ko ih šiša!“ Ovaj grubi, antievropskim diskursom izrečen diskriminativni stav prema krhkoj albanskoj demokratiji – mada eklatantno lišen vizije buduće evropske zajednice u čijoj perspektivi neće biti granica niti feudalnih, a ponajmanje nacionalnih dugovanja i potraživanja, nego će ekonomija biti dogovorna strategija jedinstvene Evrope – nije začudo podržan ni smišljen od takozvanih desnih analitičko-političkih snaga, već naprotiv, od takozvanih proevropskih struja u Srbiji. To nikog nije začudilo, jer je svođenje i desnice i levice na apsurd nešto što se dešava svakodnevno, i stvar je političke korektnosti ne loviti ih u tim sitnim paradoksima. Tako i mi nećemo više insistirati na ovoj maloj ironiji. Vratimo se ludom i zbunjenom, toj omiljenoj metafori naše svekolike žurnalistike.

Osokoljen stručnom podrškom kojom je dočekan i ovaj njegov salto mortale, zanosnom piruetom nilskog konjića u baletskoj suknjici koji u poslednjem trenutku uvek napušta bazen iz kojeg voda ističe i nilskokonjskom elegancijom uskače u topli đakuzi sa šustiklama na obodima i držačima za šampanjske čaše, neodoljivi Dinkić kreće u furioznu medijsku kampanju. Tu je u startu eksperimentalno potvrdio obe svoje samospoznajne tvrdnje o autokorelacijskom odnosu ludog i zbunjenog i to stilskom vežbom transparentnog utvrđivanja imetka, te broja stečenih šoljica za kafu bez tacni, a sa drškama. Ministar je izbrojao da u svom domaćinstvu poseduje valjda devet takvih šoljica. Otprilike koliko i na čajanci kod Ludog Šeširdžije Luisa Kerola. Šta radi ministar ekonomije kada mu dođe višak gostiju? Kako raspolaže svojom ekonomijom od preostalih sedam šoljica, ako dve odbijemo na njega i suprugu mu, pod pretpostavkom da kafu, čaj i mleko piju iz šoljica? Sve su to pitanja od krucijalnog značaja za standard građana, moguću fiskalnu ekspanziju, herojski pokušaj sprečavanja psihodeličnih pokušaja rebalansa budžeta od strane kolektivno ludih dojučerašnjih kolega zbunjenog, kao i povećanje PDV sa 18 na neverovatnih 20 odsto, koje bi nas dosad ovako dinkićevski ekonomsko uspešne načisto upropastilo. Ako su guske spasle Rim, Dinkićevih devet šoljica spasiće Srbiju od sigurne gladi. Ako je sedam biblijskih krava nagoveštavalo sedam gladnih godina, onda Dinkićevih devet šoljica nagoveštava novi Kebin hit: „Šolja mi od porcelana kosovska me boli rana /Laki beše nervozan, ja sam seriozan“.