Povremeno zalivati Basaru

Ali, navela sam ovo dvoje, jer je po društvenim mrežama sve praštalo nedeljama od najtežih reči protiv progonitelja ombudsmanovih, a kada se pomenuti fenomen nedolaska desio, niko od bukača sem dvojca Mašić-Maljević nije našao za shodno ni da o tome prodiskutuje. Zašto to, pitate li se i vi? Da se razumemo, nisam ja među potpisnicima, niti sam elita, niti razumem sve aspekte slučaja „Zaštitnik i afera“. Žuta štampa ga, što radi svim ljudima, fakat, otužno čereči, a državni organi na kojima je da slučaj argumentovano raspletu, puštaju da se sve odvija kako se oduvek odvijalo. Blato.

Niko, baš niko, osim navijački, podmuklo i višepartijski – za ili protiv – ne postoji ko bi da reši ovaj, nimalo težak slučaj. U igru su u međuvremenu uvedeni roditelji mladića koji je pre kusur godina ostao lišen života u stanu koji je pripadao Jankoviću, danas zaštitniku, tada studentu, i stvar potpuno izmače svakoj ljudskoj kontroli, a pravne kontrole, nečeg zvaničnog što bi stavilo tačku, naprosto nema. Pa onda dođe gospodin Han pa podrži ombudsmana, da li po tom pitanju ili kao funkciju zaštitnika građana, nisam razumela, pa eto i Vesne Pešić u jutarnjem programu TV N1, koja nema ni koliko zrno bibera nedoumicu o slučaju Janković, jer već smo naučili da kad Vesna Pešić nema nedoumicu, ona stvar isteruje do kraja, tj. do Vučića u fotelji premijera. I tako. Sve što lično mogu je da poručim „žutarama“ da ne linčuju ljude, a navodno „serioznim listovima, medijima i društvenim radnicima“ da ne ponižavaju, tj. da duhovno ne linčuju građane. Valjda postoji i neki treći način.

S tim u vezi, i završavam ovaj tekst, neočekivanom, i za mene samu, potrebom da ukažem dragim čitaocima na sledeće, slaveći svaku, pa i najmanju istinicu. Basaru, naime, ipak treba zalivati, ako ne godinama, a ono bar, povremeno. Jer, da nisam posle praznika u goreopisanoj medijskoj krčmi, pročitala i njegove dve, tužne, i mada naizgled bezbrižne kolumne „Misli i smatranja“ i „Šarenilo“, po prvi put bih se, a smatrala sam da sam s godinama stekla imunitet, nakon suočavanja sa našom (ne)stvarnom stvarnošću koja se najpreciznije odslikava kroz medijsku, sada već, nesnošljivu hipokriziju i totalni pad i poslednjih naznaka ljudskosti – ubedačila. Čitanje je inače dobar način da u bedak ne upadnete, ali to se odnosi sasvim i samo na čitanje knjiga.

Interesantno je da Basaru obično hvale kad napiše nešto što lično ne mogu da uhvatim ni za glavu ni za rep, a kad iz tog čoveka prozbori očajni srpski pisac, koji kaže da jeste vlast apsolutna, ali kod nas, do vraga, svaka vlast jeste takva, a kao narod skloni smo kulturi nasilja, te se još obrati žutoj štampi, ne iz marketinških pobuda, nego opominjući strpljivo da je kraj, i nema više dna ispod našeg dna – nekako Basara izvisi i za orden i za frekvencije. Nikog nema da pročita u tome ono što ono dvoje tviteraša zaključiše s početka. Lasno je palamuditi i „braniti“ bez kočnica svakog za koga je od nekog Gangule proglašeno da je hit „verbalna odbrana“, al je teško pomeriti se iz žabokrečine ma koje, i pomeriti dupe iz fotelje i od kompjutera, kad je gusto.

E, zato nam je usud da nas onaj isti kadija iz poslovice stare vekovima i tuži i sudi i kapu nam kroji i budalama nas pravi. I ako. Zaslužili smo, ko god da smo mi – narod sadomazohista.