Predizborno bajpasovanje

Sudarate se s nameštajem. Nameštaj je uvek isti. Isti lideri dvosedi, lideri trosedi s fikusima i filadendronima u pozadini. Mrak. Ipak, ima u kampanji ponešto novo i pozitivno. Zato mi nije jasno što se to pozitivno predlaže baš u kampanji – govorim o tzv. Đilasovom zakonu.

Đilasov predlog zakona o departizaciji javnih preduzeća ( i mada je predizborna kampanja i taj tajming koji je potpredsednik DS mnogima bode oči), ako bi se usvojio i zaživeo, nema sumnje, predstavljao bi značajniji most od ovog na Adi, a ne košta ništa. Naravno, samo pod uslovom da se zakon proširi ne samo na sva javna preduzeća, već i na departizaciju celokupne države. Ali kao i u gradnji svakog mosta, mora se početi postavljanjem temelja. Za temelj bi, složićemo se valjda svi, uprkos izbornoj kampanji, bila dovoljna departizacija javnih preduzeća.

Šta se premošćuje takvim mostom? Provalija između društva koje u demokratizaciji tapka u mestu napadnuto partokratijom, korupcijom i feudalističkom svešću bogate elite, s jedne, i prvog koraka ka uslovu za otpočinjanje stvaranja decentralizovanog demokratskog, otvorenog i slobodnog društva, u kojima svi građani mogu imati istu šansu da prežive, sa druge strane.

Pa kad je već tako, nejasno je otkud baš oko centralizma i decentralizacije, realizma i populizma izbi sukob na relaciji Dinkić – Đilas? Dinkić, samo iz marketinškog ugla gledano, otpočeo dobranu kampanju izigravajući milo čedo, političko novorođenče koje će, kad poraste (ako mu narod pomogne), ispraviti sve što su zle čike (iz njegove, daklem Dinkićeve, rođene vlade) loše učinile. I čike manje više gledaju blagonaklono, jer, takav je neuništivi Dinkić, njemu se sve oprašta. Ali, onda je Dinkić udario na Đilasa pričom da „ceo narod Srbije plaća kredite za mostove po Beogradu“.

Ceo narod Srbije plaća cenu za sve neuspehe i promašaje privredne, finansijske, privatizacijske, monetarne, ali Dinkić baš zapeo za mostove. I sve bi to bilo simpa da Đilas nije prek čovek koji na optužbe takve vrste ne ćuti. Stoga je Đilas, neobično upečatljivo, toliko da se razabralo kao nenamešten i atipičan glas u predizbornoj kakofoniji, poručio Dinkiću da se ne igra i ne šali „populističkim“ pokušajima da zarad svoje kampanje zavađuje Beograd sa Srbijom, tačnije da ne izmišlja centralizam zarad regionalizacije kao političkog projekta svoje URS, te da s tim „populizmom“ mora smesta prestati.

URS-ovci su se odmah oglasili da im ne smeta Beograd, već centralizam republičke vlade. Podsećamo da URS u Vladi kao G17 participira s nekoliko ministarstava, veoma važnih za decentralizaciju. I tu, normalno, Đilas odreaguje, predlogom zakona o departizaciji javnih preduzeća, pa da vidimo čija majka crnu vunu prede! Sad, ne tvrdim da je sled bio baš takav, ali liči. Mada već čujem dijete Dinkića kako nevino i blaženo priča po Srbijici da je samo urbana legenda da se sav novac u zemlji Srbiji slivao kroz njegove i ruke G17. Vrag bi ih znao.

Ali, ako se setimo tih dinkićevskih samostalnih driblinga od ranije kada je umeo da predribla i Koštunicu, a bogami i Đinđića („Laki je malo nervozan“), ovo sad usmereno prema Đilasu liči na krupan potez velikog majstora politike, s tom razlikom što je udario ni na šta manje oštrog igrača.

Ovaj sukob mogao bi ići u dva pravca. Jedan je rat neslućenih razmera, drugi je, što bi reko Bogi u Kazablanki, početak jednog lepog prijateljstva, punog obostranog uvažavanja, jer je ravnoteža straha majka svakog političkog primirja.