„Bruno Ganc glumi papu, srpskog narko bosa koga je, kako je rekao, gradio po Slobodanu Miloševiću. Pošto mu jezik nije išao od ruke, njegov lik ima ožiljak od metka na vratu zbog čega niko ne može da ga razume kad priča.“ Ovo je citat iz reklamnog sižea filma „Po redu nestajanja“, Hansa Petera Molanda, iz selekcije ovogodišnjeg Festa.
Reč je o crnohumornoj komediji norveškog reditelja, u kojoj, zanimljivo je, srpske mafijaše, igraju i glumci iz Srbije i Hrvatske. Neću pisati o filmu (još ga nisam gledala), nego, nekako, mnogo zanimljiv siže, bar meni, a verujem i mnogima od vas.
Možda nisam u trendu, ali, sve sam čula o Slobodanu Miloševiću, osim da je narko-bos. Kad, ene, gle, ispada da čak u Norveškoj neki reditelj, nema bolju inspiraciju za papu narko-bosa od pokojnog ex-predsednika Srbije. Osim, ako nije mislio, obrazlažući lik, na nekog drugog Slobodana Miloševića. Ne znam šta će na sve ovo reći Sloba Antonić, koji upravo piše o tome koliko Sloba M. nije bio uopšte loš, već na protiv. A i vrag bi ga znao, kad čovek gleda „Tešku reč“ i druge emisije, šta se sve nevinom gledalištu saspe u lice u udarnom terminu, možda sve ovo naše zlo i nije imalo izvorište toliko u Miloševiću koliko u sistemskoj grešci svakog srpskog režima, koji smenjuje jedan drugi, kao da se takmiči u tome koji će biti alaviji, pljačkaškiji, od naroda otuđeniji, svirepiji i luđi. I što je još gore, svako to tzv. „manje zlo“ za koje smo, šatro, slobodno glasali „mi“, a nisu ga već smislili i poturili građanima „oni“ kroz poslušne, a vrlo perfidne medije i njihove glavne promotere, pretvori se u ono prethodno, veće zlo, i, takoreći mu, na tacni ustupi naredni mandat. I svima njima lepo, a država propala načisto.
Znam da se našem običnom, prosečnom, pa i natprosečno obaveštenom građaninu, baš kao i meni, kad god su krizne godine, ili, u sedmici ispred 12. marta (godišnjica obeležavanja ubistva premijera Đinđića) zavrti u glavi od sadržaja političkih emisija, PMS svađa na društvenim mrežama, i to uglavnom traje koliko i PPD (pretparastosni dani), a posle svi veselo u nove radne pobede. I tako, kad sabereš, parastosni PMD.
Niko više ne razume ko podržava Vučića, ko ga ruši, koji ga hvale, koji optužuju za cenzuru, ili koji o njemu juče, kad kažem juče mislim bukvalno, pričaju jedno, a pre nekoliko meseci drugo (hvalili ga, recimo). Pravilo je samo jedno, da više nego ikad, više, zaista, nego i za vreme Miloševića, nema nikakvog pravila. Zato sam se privikla na dve stvari. Prva: Nikada ne očekujem da mi iko odgovori na pitanja koja postavljam u kolumnama. A to bi sve pitali i građani, da ih ko pusti. Druga stvar: Odavno ne očekujem da razumem radnju političkih trilera, tačnije, političkih emisija, u kojima se neka frka iz današnjeg vremena preplete s frkama iz prošlosti. Sve se dešava samo „ad hok“. Ili srpski, drži vodu dok majstori odu!
I za kraj, neobavezna metafora. Došavši iz Haga, Šešelj je rekao da ima dva kancera. Jedan se zove Toma, a drugi Aca. Kad, juče, čitam, Voju plagirao Gari Kasparov, izjavivši da je „Putin kancer, a sa kancerom se ne pregovara“. A sa Tomom, a posebno sa Vučićem svi pregovaraju. Stranci javno, domaći – uglavnom, tajno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
