Priča običnog birača

Sve srpske, kao i sve ruske porodice (i globalno, možda je to jedna u nizu najuniverzalnijih Tolstojevih zapažanja), srećne su na isti, a svaka nesrećna, nesrećna je na svoj način. Imala sam ekskluzivitet da moja porodica bude dugo srećna, a onda su je pritisle godine i bolesti, tako da smo sada u onoj drugoj grupi. Sedam godina sam odbijala da priznam lekarima da je Alchajmerova bolest moje majke nešto s čim ja, samo pomoću reči, mnogo ljubavi i zajedničkog čitanja Andersena, Ivane Brlić Mažuranić, Uralskih bajki i Oskara Vajlda (četiri najlekovitije zbirke na svetu), ne mogu da izađem na kraj. Jednako sam odbijala da svog oca pustim da u nekom bolničkom krevetu skonča svoj život teškog srčanog bolesnika (bolest koju je navukao jednom neoprostivom lekarsko-bolničkom greškom), nego sam rešila da obe bolesti „preuzmem“ na sebe i da pride pokušam da radim i živim. Ako ništa, mislila sam, to je odlična vežba za jačanje i neku buduću kandidaturu za premijera, jer samo najjači, jači i od Supermena (ma ko to bio), mogu sve to sami, i još da ih entuzijazam ne napušta.

Međutim, kako zakoni zla prema dobru, zakoni bezakonika prema marljivima i pravičnima nalažu, u međuvremenu sam, čistom slučajnošću, ostala bez posla, na užas mnogih bliskih mi i dalekih javnih i uticajnih ličnosti. Njihova solidarnost nije izostala. Stizale su mi poruke podrške i obećanja hitnog zaposlenja „jer je to u interesu zajedničkom, a ne samo mom“, i sve tako, i ništa od toga. Prosto, baveći se društvenim fenomenima, kroz izvesno vreme prepoznavanje socioloških anomalija postaje stvar rutine. Naviknete se da knjige i filmove, recimo, o Đinđiću prave oni kojih dok se stradavalo nije bilo nigde do u mišjoj rupi. No, neka. Ko se od takvih para hleba najede, taj ne zna značenje hleba.

No, bolest moje majke je napredovala, kao što strah da će se glavnom junaku filma za koji znate da se završava tragično narasta sa svakom sekvencom filma. Romantična infantilna jutra koja sam joj priređivala, duge šetnje kraj reke, večeri u znaku defekacija od kojih sam je štitila, obavljajući njenu toaletu „tako da ona i ne primeti“, da njeno ljudsko dostojanstvo ne bude povređeno, sve to više nije bilo dovoljno. Bolest je nemilosrdna. „Stradaćete vi, previše ste u tome“, rekli su mi mudri doktori koje sam konsultovala sa zaključkom da, ako hoću da preživim, moram majku smestiti u dom, što i sama znam, pa sam ih pitala znaju li oni koliko košta humanizovani dom za stare i bolesne? Oni su rekli da znaju, ali da moram da brinem i o sebi. I tako sam predizbornu kampanju provela u ispitivanju medijskog prostora, ko za koga radi, šta, kako se stiče to abnormalno poverenje političara u pojedine „novinare“ da im povere kampanju.

Sve u svemu, rezultat mog istraživanja: Osim gomile odgovora, gde se svi kunu da ih samo slobodno novinarstvo zanima, a kosu čupaju i u grudi se busaju još od onomad nad „mojim slučajem“, ja ne saznadoh ništa više. A pitala sam kako čovek može časno da zaradi dovoljnu platu u ovom poslu, da prodaje ideje, kreativnost, duh, a da ne potpisuje nikakav ugovor sa Mefistom?

Ćutanje o tome nije od juče, ono u Srbiji traje oduvek. Zato su mediji postali zaverenički kavezi, u kojima jedni čuvaju „red“ za veliku lovu, a drugi rade ili za bedne plate ili u najređim slučajevima za dž. i trpe ganguline izmećare.

Za koga glasati da ne bude tako? Za mene, naravno. Koliko to košta? Otprilike?