Privremeni hepiend

Posle 11. septembra protivurečne tendencije unutar Amerike najeksplicitnije i najlakše su se mogle posmatrati kroz različite pristupe Majkla Mura i Olivera Stouna, kontroverznih reditelja koje Amerika veoma pažljivo osluškuje. Završilo se tako što je Mur provokativnim filmom „Ustanak lenjivaca“ isprozivao mlade Amerikance koji poslovično ne glasaju, i koji su ovoga puta masovno izašli na izbore da bi glasali za Obamu. To bi značilo da je Amerika ostala ravnodušna prema pokušaju starog lisca Olivera Stouna da Džorža Buša „nemogućeg predsednika“ (O. Stoun) „amnestira“ u filmu „W“ prikazujući ga kao nekakvu političku verziju Forest Gampa.

Zanimljiv pristup za jednog bivšeg teoretičara zavere kakav je Stoun. Njegovo pomalo tužno pomalo šaljivo viđenje Buša kreće se od osude, kada u jednom intervjuu kaže: „Oni koji su unapred odbili naš film i nisu hteli da nam daju novac – naročito mislim na velike američke studije – smatrali su da je Buš previše vrućkrompir, ali da, u isto vreme, odlazi veću januaru. Koga je još briga za to? pitaju. Koga je briga? Da vam kažem nešto, neće taj nikuda otići. Dvadeset godina ćemo mi još plaćati za njegovu politiku.“ S druge strane, Stoun traži razumevanje za tog nesrećnog „edipovca“ kojeg je u mladosti kinjio superiorni otac, a posle mu iza leđa radio ogavni Dik Čejni. Kada jedan lik koji bez sumnje mnogo zna, kakav je Oliver Stoun, politiku najozloglašenijeg američkog predsednika pokuša da „opravda“ psihoanalitičkim pristupom, mora da je sama Amerika posle Buša u gorem stanju nego što izgleda. Stoun je želeo da izazove reakciju sažaljenja nad Dž. Bušom kao čovekom, ali čini se da će film „W“ ostati samo uspela ilustracija američkog paradoksa danas. Taj paradoks je najsažetiji u sceni kada Buš pravi omašku izgovarajući „Guantanamera“ umesto Guantanamo. Guantanamo, ozloglašeni pritvorni centar za teroriste u zalivu Guantanamo na Kubi, ostaće simbol Bušove vladavine kojeg se tokom završene kampanje odricao i republikanski kandidat. Ovaj zatvor nazivaju još centrom za mučenje. S druge strane, rečkojom je Buš u Stounovoj režiji zamenio „Guantanamo“ je stara i jedna od najpopularnijih i najvoljenijih balada na Kubi, „Guantanamera“. Sudeći po mržnji kojom su Amerikanci ispratili Buša, teško da će i ovaj majstorski „fleš“ Olivera Stouna uspeti u nameri da Buš ostane upamćen kao levo smetalo koje u sebi pevuši Guantanameru, dok su zapravo za Guantanamo krivi drugi (zli saradnici).

Ne izgleda mi nategnutom teza da su pomenuti filmovi „W“ i „Ustanak lenjivaca“, u samom finišu kampanje prezentovani američkoj javnosti, i pomogli da se opredeli. Nije takođe sasvim slučajno da su oba reditelja posle 11. septembra takođe stavili Ameriku pred izbor. Majkl Mur sa „Farenhajtom 9/11“ i Oliver Stoun sa „Svetskim trgovinskim centrom“, dali su potpuno različite optike onoga što se dogodilo. Majkl Mur, svakako jedan od najžešćih kritičara Bušove spoljne politike, osim što optužuje Buša za krađu izbora (teorija zasnovana na sumnjama da bi Al Gor pobedio da izvesni Bušov bliski rođak – novinar TV kanala Foks njuz, nije preneo vest o Bušovoj pobedi na Floridi, dok su sve ostale televizije izvestile da je pobednik Gor), Mur još tvrdi i da je američki predsednik ignorisao terorističke pretnje pre 11. septembra, podstrekivao strah Amerikanaca od novih napada kako bi osigurao njihovu podršku za rat u Iraku, ali i da su moćni Saudijci finansirali naftne i vojne kompanije koje vodi blisko Bušovo okruženje. Oliver Stoun u svom „Svetskom trgovinskom centru“, naprotiv, iako u ranijim ostvarenjima sklon teorijama zavere, opredelio se ovog puta za dirljivu ljudsku priču o sudbinama žrtava stradalih u njujorškim kulama bliznakinjama. Kao i u „W“, iskusni Stoun znao je da se Bušov učinak ne može pravdati ničim, pa ni užasnom tragedijom u Njujorku, te se opredelio za dramu, koja po pravilu dobro prolazi. Ovoga puta, međutim, Amerikanci su odabrali da se suoče sa Farenhajtom, pa su se izborili sa svojim unutrašnjim Svetskim trgovinskim centrom, pa su odbacili ideju „W“ da je Buš nesrećnik kojem treba oprostiti. Tako je jedino moglo i doći do „ustanka lenjivaca“. I tako je Amerika širom otvorila vrata Obami.

Što se Srbije tiče, besmisleno je da se euforično trsi za ili protiv Obame. Na Srbiji je da uoči da se u njoj dešava obrnut, retrogradni proces povratka na staro. Na Srbiji je da iz postupanja Amerikanaca na minulim izborima, uzme pelcer. I odmah ga presadi.