Profesionalci

Zašto samozvanoj i već sasvim izvesno takozvanoj „najnaprednijoj“, „najevropskijoj“, „najđinđićevskijoj“(!!?), „najbezgrešnijoj“, „najpametnijoj“, „najpeskovitijoj“, „najnajnaj“ – opciji više paše, recimo, jedna dobra šorka sa Amfilohijem glede gej-parade, nego bar pokušaj mirne, tolerantne, argumentovane rasprave sa, recimo, gradonačelnikom Beograda Draganom Đilasom? Đilasa ne navodim kao primer bezgrešnog i uzornog, daleko od toga, već kao koliko-toliko normalnu pojavu koja se prilično izdvaja na apsolutno haotičnoj i patogenoj političkoj sceni. Zašto, s druge strane, tzv. patriotskoj opciji više prija da se iz pera čak i zaista obrazovanih univerzitetskih profesora (slučaj Đorđa Vukadinovića), „patriotski“ dokazuju braneći zviždanje „Marseljezi“ sramno sholastičkom, zapravo nebranjivom, bez sumnje huškačkom argumentacijom, koja se ne libi najteže zloupotrebe, mahom mlade populacije navijača po stadionima, toliko puta mobilisanih u najgore političke svrhe, od strane ko zna kojih sve ne službi zaduženih za stvaranje haosa po Srbiji, a po principu „što gore to nama bolje“? Zašto je poziv gradonačelnika da se ne zviždi, ne bilo kojoj himni, nego „Marseljezi“, ovde, s upadljivo lošim, politikantskim namerama izvrgnut ruglu i doveden do apsurda? Računajući tu i prevode teksta „Marseljeze“ prosipanih po stranicama „Politike“ u odjecima i reagovanjima. Dokle bi nas uopšte dovela đavolska igra prevođenja i tumačenja stihova: „Ko drukčije kaže taj kleveće i laže i našu osetit će pest“ Ili: „Ubićemo, zaklaćemo, ko sa nama neće“. Ili, treća, eklektična verzija obe prethodne u savremenoj izvedbi: „Ubij, zakolji da peder, ili ovaj ili onaj igrač, ili, Srbin ili Hrvat – u zavisnosti da li se koncert izvodi u maksimirskoj dvorani Lisinski, ili marakanskoj sceni Bitef teatra – ne postoji“.

Zašto se od navijača neprestano proizvode izgrednici, od strane i „desne“ i „leve“ političke opcije? Zašto ih se licemerno podržava u nepočinstvima koja čine smatrajući to valjda „patriotizmom“, a onda kada im se gradonačelnik obrati sa uvažavanjem kao ravnopravnim građanima sa molbom da ne čine ono što nije u tradiciji Srbije, onda im se objašnjava kako ih gradonačelnik time obezvređuje i omalovažava? Zatim te iste intelektualne spletkaroške sveznalice lepo izmaknu svoje zadnjice, a navijače prepuštaju „toplom zecu“ višenedeljnih satanizovanja od strane ovih bezgrešnih novosvetitelja i graditelja kula u „peščanicima“, koje onda na tim strašnim primerima primitivizma objašnjavaju Evropi zašto Srbiji nije mesto u zajednici evropskih naroda. Učinak: Ekstra-profitabilan za obe „zavađene“ desno-levačke opcije, a poguban po Srbiju i njen opstanak, ne samo u Evropi već opstanak uopšte. Zašto, kada pouzdano znamo da normalna Srbija ne glasa za ove egotripere i ljubitelje svojih udobnih života na račun neprestanog održavanja krize i tenzija u Srbiji?

Ima li krilatice koja se u Srbiji više medijski posprdno varira i dovodi do besmisla i grotesknih značenja od stare u nekom od zlih prilika izrečene: „Samo sloga Srbina spasava“. Samo „neprestana kriza i zavada“ srpsku profitersku elitu spasava – to je ta strašna istina, tako poznata od Cezara Brutom pogubljenog, preko Hitlera i Gebelsa: Zavadi, batice, sve što možeš – pa vladaj, batice, skupa s neprijateljem svojim, na račun naroda – doveka!

Srbija je zemlja normalnih ljudi i izopačene elite. Satisfakcija normalne Srbije je u strpljivosti i očekivanju da će doći vreme kada će normalnost biti ono ključno čime se Srbija spasava, bez nadoknade.

Amfilohije i Đilas nisu metafora za Golijata i Davida. Ali, jesu metafora. Ako gej i lezbijska populacija, baš kao i navijači, ne prepoznaju i ne protumače ovu metaforu na način suprotan od onoga na šta ih huškaju organizovane političke i parapolitičke organizacije štiteći samo svoje motive, a ne ma čija ljudska manjinska, ili, pak, tradicionalna i porodična prava, subota bi mogla biti parada rizika. Svako je mogao, i tradicionalisti i levaci, da pošalju poruku mira, ali su poslali poruke mrzilaštva. Protiv Sodome i Gomore Amfilohijeve odgovorilo se prozivkom zbog sodomije i gonoreje koju nekažnjeno šire izvesne nepelcovane vladike. I svi su vidim zadovoljni – kriza se rasplamsava, sa njom i apanaže. Protiv najnormalnije izjave gradonačelnika odgovorilo se brutalnim podsmehom. Đilas je, očito, morao da zaćuti. Jer kad topovi krenu s paljbom, ne samo muze, već svaki pokušaj normalnosti, mora da utihne. Ako hoće da preživi. Ovo je vreme za profesionalce. Neko će upitati, nije li svako vreme njihovo? Možda, ali, ima profesionalaca i „profesionalaca“. Samo jedni su nesumnjivo maligni po Srbiju. Neko je na jednom forumu čitalaca napisao „Samo ako službe hoće, u subotu će sve proteći mirno“.

Pa, možda da Čeda povede i Boru Todorovića da smiri situaciju? Srećno!