„Uvek sve može da bude bolje i da se uradi više. Nažalost, bilo je malo intelektualaca koji su gurali napred, a mnogo više onih, ujedno moćnijih i uticajnijih, koji su vukli unazad. Podela na prvu i drugu Srbiju je besmislena, ima mnogo Srbija, a najveća je ona ćutljiva koja čeka da vidi odakle će vetar da duva ili koju baš briga za sve. Problem su ipak oni intelektualci koji pričaju jedno, a čine drugo, ističu svoju hrabrost i načelnost, a biju se samo za svoje lične interese i trude se da uvek budu na pobedničkoj strani.“ (Profesor Ljubiša Rajić)
Četvrtog juna navršila se godina od smrti profesora i osnivača Katedre za skandinavistiku Filološkog fakulteta u Beogradu. Sticajem okolnosti poslednji put sa profesorom sam razgovarala 28. decembra 2011, nakon gostovanja u mojoj emisiji na B92. Pričao je bez srdžbe, sa karakterističnim osmehom o čudima na Univerzitetu, akcenat je tog dana bio na primerima neviđenog i besramnog nepotizma. Ko je na kojim fakultetima pozapošljavao ćerke, snajke, šurnjaje i uopšte, jedna vodviljska priča o „univerzitetskoj svojti“ bez gorčine, na rajićevski način.
Sutradan, 31.12, profesor mi se rano ujutro javio da mi ispriča kako ga je zvao neki čovek, ljut na njega zbog načina na koji je u emisiji govorio o Deda Mrazu. Nisam razumela u čemu je bio problem, ali je zvučalo kao, baš prednovogodišnje, zbijanje šale i nalaženja razloga za neslaganje čak i po pitanju Deda Mraza.
Posle su došli ti meseci bolesti, i način, nepromenjen, duhovit i vedar kako je u sve kraćim SMS porukama tretirao svoju bolest. Nikada nisam tako rasterećeno mogla da razgovaram sa nekim ko je teško bolestan, jer je profesor Rajić do poslednje poruke bio i ostao isti. Ne znam nikoga, ni u jednoj profesiji ko je bio toliko očovečen, blistav, jednostavan, vedar i zanimljiv na način na koji je zanimljivo briljantno književno štivo, kojem se čovek uvek iznova vraća.
Da ne zvuči patetično, ali profesor Rajić je bio jedan među poslednjim „profesorima“. Model koji nestaje sa tržišta. Model, koji, što vreme više odmiče, sve više nedostaje, među surogatima sačinjenim od šarlatana i ugursuza, estradnih diletanata i univerzitetskih debitanata.
Ovaj tekst je samo malo lično sećanje na čoveka, koji me je svojom pojavom i prirodnom, otmenom nenametljivošću često asocirao na stihove: „Ima na svetu mirnih dobrih ljudi, što kroz život nečujno i tiho gaze, kao da nogom stupaju po pamuku, a naše oči nikad ne opaze ni njinu tihu radost niti muku.“
Samo što je profesor Rajić opažao sve tuđe radosti i muke. I imao odgovor na sva pitanja. Ili bar osmeh, pred kojim se sagovornik postidi što mu je neka mala bedastoća izgledala kao veliki i važan problem.
Bićemo bolji bar malo, ako se reči, stava, držanja, načina, izbora interesovanja, posvećenosti profesiji i studentima profesora Ljubiše Rajića budemo što duže sećali.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
