Pro(sj)zački narod

 Pa šta misle ex-tadićevci, da je njima dopušteno ono što nikom u Srbiji nije? Da mogu da vladaju Srbijom iz carstva demokratskog, siti, moćni i bogati, a kad se zamere vladaru i budu opomenuti, samo pređu ulicu van pešačkog, naravno, i zakucaju Tomi na kapije carstva naprednjačkog, gde ih čekaju iste blagodati. Ama, ljudi, ima li ovo još gde osim u satirama i ponekad u bajkama?

Takođe, ako nije reč o ex-kabinetskim, nego, recimo, pretnjama klasičnih prevejanih krimosa koji su, doduše, neometano postali vlasnici, dve trećine majčice Srbije, pre no što ih se mati odrekla, nadam se da će i u tom slučaju biti razotkriveni i procesuirani, a da im neće suditi one iste reformisane sudije koje su smatrale da nije pretnja kada stadion urla da će neko proći „kao Ćuruvija“. Ili se u Srbiji, zemlji nepismenih, ima smatrati pretnjom samo ono što dolazi s ultračitanog „fejsbuka“ (po čitanosti zasad jedino ga nadmašuju valjda one „Pljevaljsko tamburaške“ novine!), dočim se stadionski javni istupi s uzvicima čije značenje neodoljivo podseća na one antologijske od ranije „ubi, zakolji da …..ne postoji“ (gde na mestu tačkica stoji ili druga nacionalnost, ili seksualna manjinska pripadnost, ili nešto treće – manjinsko) imaju smatrati dečijim igricama koje vode poreklo od arjačkinja-jelečkinja, između dve vatre i sličnih, koje smo, zaboga, svi igrali u detinjstvu. Doduše, izvan stadiona.

Nadam se još i to da će predsednik Tadić, ako ne uhvate „te s Fejsbuka“ do kraja ostati optimista, jer je pesimizam opijum za narod. I ako je drug Lenjin rekao: „Učiti, učiti i samo učiti“, naš predsednik je nedavno sam poručio svom narodu na prozaku, takozvanom pro(sj)začkom narodu: „Smejati se, smejati i samo se smejati, pesimizam se strogo zabranjuje“! (Hvala, dragi predsedniče! Baš me nešto bilo gadno krenulo, ko „taličnog“ Toma, pa nigde smeha ni za leka, al otkad ste se oglasili uredbom o optimizmu, osmeh mi ne silazi s lica. Prvo sam mislila da je to moja puka podanička lojalnost, naređenje-izvršenje itd, kad mi lekar otkri da se to zove nekakav grč mišića „facijalis“, nastao nakon pokušaja da poslušam i „ispoštujem“ vaš „Opus optimistika“, te da, ako se osmeh uskoro sam ne skine, mora da se operiše, al ne ovde agresivno, nego negde u Jevropi gde se to radi manje invazivno,no kako je to preskupo,i dalje ću se smejati i biti optimista kako ste izdali naredbu).

Tek kada neki ugledni kriminalac dođe pod udar zakona, narod vidi zašto je kriminal toliko rasprostranjen na ovim prostorima. Biti kriminalac očito je najunosnija i najcenjenija profesija u Srbiji, pa samim tim, logično, i najpopularnija među mladima. Kriminalac nije više čika što se mota oko plota, što te ganja oko panja, što se vere na bandere! Ne. Kriminalac je, vidimo to svakodnevno putem malih ili nešto glomaznijih plazma TV ekrana, gospodin čovek, koji u vlasništvu ima najmanje tri lanca bivših državinih hotela, aerodroma, hipodroma, fabrika, poljoprivrednih dobara, železnica, dečijih obdaništa, školskih ustanova, jednom rečju kriminalac je u Srbiji vlasnik svih naših života. Retko koji kriminalac je uz to toliko glup da se zameri državi koja mu tako titra jajca! Ti retki kad se zamere, bivaju prikazivani na teveima, i ponešto im se oduzme, tek da razgali zabezeknutu sirotinju, ali to nije ni trećina njihovog stvarnog imetka. Jerbo, računam, ako neko ima lanac ex-državnih hotela da mu se oduzmu, kolko je taj težak u kešu a kolko na računima. Prema tome-dabome, je li. Pa nije zaludu, toliki naš političar za alternativno zanimanje izabrao kriminal. Politika je ipak mač s dve oštrice, a kriminal je, batice, sigurna kuća, posebno za političare, s naročitim akcentom na bivše.

Zamišljam prosečnog srpskog radnika, čiji je prototip prosečni kragujevački radnik, ko što je nekad husinjski rudar bio za muku rudarske profesije. Zamišljam kako gleda TV dnevnik, ako ima tj. na čemu da gleda. Zamišljam kakav savet taj radnik može da da svom detetu gledajući bogatstvo kriminalaca, bahatost političara i optimističku uredbu predsednika kome prete „ti s Fejsbuka“. Rekao bi mu najradije: „Sine, ne budi kao ja, budi kao ovi što su kupili budzašto srpske fabrike koje su gradili tvoji dedovi, kao ovi što im sad povremeno oduzimaju tu imovinu, ali ne mogu time da ih osiromaše ni za mrvicu, jer su ih prethodno pustili da se basnoslovno obogate“. Ipak, ne može radnik to nikada da savetuje svom detetu. Zato grko ćuteći radnik puši svoju krdžu koja mu truje ionako bolesna pluća. Novaca za lečenje ionako nema. Hrane u kući nema. Mnogo, mnogo razloga da se bude optimista. O prvo drvo. O drvo pro(sj)začko.

Predsedniče, ako u tekstu ima nešto netačno, slobodno se oglasite. Ako narušava sklad zadatog optimizma – praštajte. Prvi maj je – ko bi sada reko…