Protesti protiv žabokrečine

Stanje društvenog kolapsa u Srbiji nipošto nije od juče, a zarad temeljne rekonstrukcije ili potpuno nove konstrukcije, za šta se zalaže jezgro protesta, svi bi politički i večiti nuspolitički akteri morali da budu spremni na kapitulaciju svojih godinama građenih staleških, političkih, malograđanskih (o)pozicija. To se neće desiti, ali, trijumf protesta se time ne umanjuje.

I ukoliko bi taj trijumf većma bio razočarenje za deo opozicije koja se ponadala da bi mladi ljudi još jednom mogli da donesu pobedu određenoj političkoj kliki, utoliko je trijumf veći.
Ili, ukoliko bi taj trijumf bio smešan vlasti – koja nije kadra ni da ga domisli niti da ga prepozna, jer vlast razmišlja isključivo logikom pobednika, i budući u stalnom jalovom dijalogu sa jednim te istim oveštalim ništa boljim od vlasti političkim oponentima nije kadra da registruje kada joj se neko (nešto) nov(o), još nedefinisan(o), a sa definisanim kritičkim stavom o neophodnosti prevrednovanja svih vrednosti obraća u svoje lično ime – baš zato je trijumf – trijumf.

Ono što vidimo ovih dana jeste da polako otpadaju jedni po jedni dušebrižnici, na početku vrlo zainteresovani za protest. Mada i dalje, ne odustaju najrazličitiji politički faktori da se nametnu kroz medije kao tumači „šta to mladi ljudi hoće“. Srećom, izgleda da ove sezone munjevito bivaju odbačeni.

Sve više nekih tekstova (osim po društvenim mrežama, jedino u Danasu objavljenih) mladih učesnika koji pišu o tome kako je bolje u ovoj fazi protesta kada su odustale neke mustre kojima je bio neophodan razglas i pompa, koji su ni od koga ovlašćeni (po starom dobrom višedecenijskom običaju) poručivali „a sad razlaz do posle praznika“. Jedan momak iz protesta nedavno piše: „Ja ih ionako nisam ništa slušao“.

Nisu ovi mladi ljudi nimalo naivni ni da nasednu onim provokacijama kojima bi se protest radikalizovao, jer ta vrsta grubog klinča na ulici ne donosi sistemske promene za koju najmlađi učesnici, studentska populacija, kažu da se zalažu. Nekakva radikalizacija protesta svela bi ga na ono protiv čega se bore: davanja vetra u leđa i vlasti i opoziciji. Svako od njih (deo opozicije koliko i vlast) umeo bi da radikalizaciju iskoristi za svoju potrebe, dok bi sam protest – sa idejom o suštinskoj promeni sistema, promeni svesti ove ili one garniture koja po principu spojenih sudova ili interesno pomirenih „kurte&murte“ urušava srpsko društvo već toliko godina – bio tek nešto što bi trebalo čim pre zaboraviti, kako bi naši samoproglašeni, razmaženi heroji i heroine još dugo ubirali plodove svojih zamrznutih elitističkih pozicija. Šta će njima stvarni heroji pored njih živih i zimzelenih?
Jer, da ne bude zablude, nekakvi slučajni novi heroji ovog protesta, koji tvrdoglavo ne bi želeli da se uliju u neko od ponuđenih tokova starog korita sistema, pozicionog ili opozicionog, ne da nisu potrebni, nego ni pod razno. Kad je, uostalom, bilo drugačije? Odlična zapažanja o sličnosti gledanja na protest vlasti i opozicije čitamo u autorskom tekstu Branislave Kostić (Danas, 19. april) koja ističe:
„Suočeni sa neočekivano masovnim i žilavim protestima, koji su već ušli u drugu dekadu, i vlast i opozicija se ponašaju suštinski isto – ignorišu onaj deo zahteva sa kojim ne znaju šta bi.“
Najuporniji mladi individualci okupljeni u zajedničkom buntu, koji nikog ne slušaju, i koji neće vođe, i koji nemaju svoju političku opciju, i koji traže promenu sistema, očito znaju da treba razbiti stare tablice vrednosti da bi zaživele nove, i da ne može novo vino u stare mehove.

I po cenu da protest sutra stane, to što su uspeli da sazru i iznesu na videlo taj (stav) plod protesta i da ostanu svoji jeste pobeda nad ovim učmalim društvom koje odumire u političko-medijskoj hipokriziji, praćakajući se samozadovoljno u toploj bari punoj žabokrečine.