Prvi krug, fakat

Da li su i koliko njih bili krezubi, dobili sendviče, kako su žvakali sendviče (s obzirom na krezubost) i slična stomatološka postizborno-analitička pitanja ostavićemo istoriji sramnog nepoštovanja Srbije i njenih građana koji izlaze na izbore. Za koga god da glasaju, što je njihovo elementarno demokratsko pravo, ali, izlaze na izbore.

Pred same izbore Vučić je sa roditeljima gostovao u emisiji Ćirilica kod M. Marića. Učestvovali su i Milorad Dodik, te Laza Ristovski. Emisija je bila vrlo dobra, izuzme li se fakat da se Marić Vučićevom ocu povremeno obraćao na „ti“ oslovljavajući ga imenom, i postavljao nedolična pitanja (o čemu će još biti reči), a majci sa „Gospođo“ (bez prezimena i imena), intonacijom pripitog veseljaka kad u autobusu smara pristojnu putnicu, koja se smeška i u sebi moli da veseljak izađe na sledećoj stanici.
Zašto je važno da konstatujemo ove činjenice o pobedi jednog kandidata i pratećim simboličnim medijskim elementima? Baš zato što su činjenice. Zato što nećemo da se identifikujemo sa hejterskim histerisanjem: „Baš me briga za dva miliona, a kad činjenice idu u prilog „neprijatelju“ utoliko gore po činjenice“.

Posle „finih&fundamentalnih“ (Zoki Radmilović) demokratskih predizbornih mitinga u kojima su se selebriti govornici takmičili u što bahatijim i banalnijim obraćanjima protivkandidatu pokupljenih sa društvenih mreža po receptu „kako zaseniti prostotu“ (Pa, seća li se još ko, za ime Boga, Hamletovog obraćanja glumcima, tog zaveta dramske umetnosti, kojem bi imali dužnost da služe najdoličniji i najodličniji ove najplemenitije umetničke profesije, ili će i dalje cepati strasti u dronjke, u prave rite i truditi se da nadirode Iroda, ne bi li nasmejali smernog, govorništvu nevičnog, nekrunisanog budućeg vođu opozicije, i sl.?) istim manirom nastavilo se i posle izbora. Ništa činjenice, ništa svet, ništa Srbija, ništa principi demokratije, ništa sloboda, ništa stid, ništa zakon.

Simbolično, reakcije na pomenutu emisiju sadrže sve to u jednom. Emisija, pazite, nailazi na zgražavanje, zato što je Vučić zloupotrebio roditelje dovodeći ih u „Ćirilicu“ kod Marića, umesto da ih je doveo, gde, u emisiju „Trenutak istine“ kod Tatjane Vojtehovski?!

U čemu je suštinska razlika između ova dva autora? Pa, Marić neće ostati zabeležen po pitanju koje bi, da novinarski parapolitički selebriti u Srbiji nema selektivno pamćenje, označavao nastavnu jedinicu na studijama žurnalizma o tome šta jedan novinar/novinarka, makar radio i za najcrnji tabloid nikada ne sme da upita žrtvu incesta („Da li ste doživeli orgazam kada vas je otac silovao“ ). Novinarka koja je, nažalost, postavila to pitanje danas je konferansije na mitinzima onog finog i odmerenog kandidata nekrunisanog vođu opozicije.

Ne od juče, ne od ovih izbora, etički monitoring nad srpskim medijima i njihovom tumačenju prepušten je kreatorima takvih pitanja i odranije (setimo se perioda neposredno pre dolaska Vučića na vlast). A očiglednost i jednostavnost poređenja neprihvatljive „Ćirilice“ sa ovim selebriti poželjnim modelom, zaista govori baš sve svakom ko želi da vidi potpuni izostanak elementarnih etičkih i logičkih načela. Ko ne želi da vidi, opet dobro, neka slobodno nastavi da nam drži lekcije. Sve dok ima konzumenata i medijskog prostora svako je vlasan da etički kodeks prekraja kako zna, pa i naglavačke. Super.

Vratimo se Mariću i „Ćirilici“. On je, pak, simpatičnom, konzervativnom i vremešnom gospodinu Vučiću senioru sunuo u lice pitanje „kako ste se osećali kad su mediji pisali da vi niste Aleksandru otac?“. Dobar pokušaj da se obori rekord iz „Trenutka istine“, ali, srećom i po Marića i po javnost, bezuspešan. Rekord će ostati neoboren.

Šta to, dakle, označava „ozloglašenim“ urednika TV, koja, po noći emituje (iju!) „Parove“ a – obratite pažnju – poželjnim novinarskim modelom, koji na izbornim mitinzima u „prajm“ terminu najavljuje Jankovića, nama, kao jednog od nas? (Janković kao naš Trenutak istine?) Označava ih, i tako je oduvek, društveno-politički dogovor. Danas ovakav, sutra neki drugi. Ovaj je jedan od svake vrednosti najispražnjeniji, koji pamtimo. Zato je dva miliona ljudi glasalo za Vučića. Kazna i greh.

Da li je stvarno Jug Grizelj rekao da je za novinara od same pismenosti daleko važnije da bude dobar čovek? Rekao jeste, ali, možda mu je danas taj stav, odlukom resornih esnafskih organa „ažuriran“ ne bi li ostao u korak s vremenom. Te bi u Srbiji 2017. važila trostruka negacija citiranog stava: Za novinara je danas od same svete nepismenosti i poželjne prostote najvažnije to da ne bude dobar čovek. Ne pristanimo.