Ratifik(s)acija

Da nije tragično bilo bi smešno, časna reč, koliko pritiskaju onog Dika Martija da saobrazi svoj izveštaj onome što modni kreatori globalnog pregrevanja mogu politički podneti. Pa tako, Marti mora da izgovara besmislice tipa: „Aman ljudi, pa nisam ni rekao da je gospodin Tači, zvani Zmija, lično vadio srce, pluća i bubrege iz tela otetih Srba sa Kosova, nisam rekao ni da je nosio hirurške rukavice ni da ih nije nosio, samo sam rekao da su u trgovini ljudskim organima učestvovali najbliži sardnici Hašima Tačija a da je on o toj trgovini morao biti obavešten“. Samo to?! Jupiiii! Svi prijatelji i istomišljenici Tačija iz slobodoljubive, neoliberalne, napredne a demokratske Srbije odahnuli su nakon toga. „Eto, znali smo da je Tachily nevin. Ovim je ta stvar završena“. Samo su onaj političar i lider Jovanović i njegova stranačka koleginica odahnuli dvaput. Prvi put kao i ovi ostali, a drugi put otprilike ovako: „Uh, dobro je. Dik potvrdio da je Tači nevin. Znači niko nam ne može nabijati na nos onu prijateljsku posetu Tačiju pre nekoliko godina, kada smo kao preteča priznanja nezavisnosti Kosova otišli tamo, pre nego što je tu nezavisnost priznala i jedna država sveta. Dobro, učinio je to i Dik, ma ne Marti, nego Ričard Holbruk, ali, znate kako, njega više nema, i mi kao preteča, ostasmo usamljeni, kao Jovan Preteča, što beše usamljen, kao svaki preteča i reformator, nezgodno je. Ali, dobro je, Tači je samo znao za trgovinu ljudskim organima, kaže ovaj Dik, što ipak olakšava našu dalju borbu za uspostavljanje normalnih odnosa sa Prištinom, i da se zna, ako Tači kojim slučajem bude ikada laureat za Nobela, naravno, unapred to kažemo, zahtevaćemo da naša zemlja prisustvuje tom velikom događaju. Jer, nije na nama da sudimo.“ Ma, koji Jovanović je baš tako odahnuo?? Dajte ga, smesta, za, ovaj, za predsednika! Ma, nijedan, šalim se pišući o tome šta bi bilo kad bi bilo.

No, zbilja, u Strazburu gde Đelića poslaše, stižu vesti o ratifikaciji. „Evropski parlament ratifikovao SSP.“ Možda se još ko od građana Srbije seća šta je to? Ka'šte, majka? Nee, nema to veze sa Cvetkovićevim otvaranjem fabrike gaća koja zapošljava celih 120 duša. Sedite vi, majka. Elem, ratifikacija, nekada davno, kad je još bilo vere u lepu evropsku budućnost, u tek pomalo ozarenoj đinđićevskoj Srbiji, većina građana ovu vest je želela da čuje svim srcem. Danas, nezvanično, jedva 20 posto građana želi u EU, a ne marim ako je i duplo više, drugo me nešto brine. Kako to da uz sve procene o nepodudarnosti većinske želje građana Srbije sa težnjama protivrečne i nategnuto većinske vlasti, toj vlasti ne pada na pamet, bar, da raspiše referendum, ako već neće izbore. Možda bi EU imala šanse da prođe ukoliko stave samo dva referendumska pitanja: 1) Jeste li za ulazak Srbije u NATO?; 2)Jeste li za ulazak Srbije u EU? Za ulazak u NATO osim nekoliko stranaka u vlasti i opoziciji kao i par lobista u srpskoj vladi i nekoliko nevladinih, u Srbiji nije niko, slovima i brojkama – zero! Samo revnosnim krečenjem osnovnih škola zorom niko ne vidi grafite ispisane ljupkim prstićima naših školaraca tek opismenjenih engleskim alfabetom (azbuku još nisu savladali siročići mali): „NATO go home!“, a šta reći o starijim uzrastima. No, vratimo se ratifikaciji. Čim nam javiše srećnu vest da su ratifikovali, da imamo pravo da čekamo s nadom, oglasiše se najvažnije ličnosti. Tadić: „Dobra vest, a oko hapšenja haških begunaca (jedan od uslova, videti kod Bramerca) niko ne treba da sumnja. Palma: „Vest o ratifikaciji SSP znači da je Srbija sve bliža EU“. Čeda J.: „To je dobra i ohrabrujuća vest“; Toma: „To je dobar signal“….itd. Uglavnom, vest je dobro prihvaćena, a narodu saopšteno taman kolko je potrebno da zna, ni manje ni više. Više-manje, mislim. List Danas je, što je za svaku pohvalu, u ovu špansku sapunicu od koje suze oči, ubacio lik Ulrike Lunaček, s početka teksta, koju naši zvaničnici uglavnom kao pastorku po bajkama guraju pod korito, i mada je žena ni manje ni više do izvestilac Evropskog parlamenta za Kosovo. Lunaček je upozorila i da u EU ubuduće neće biti primljena nijedna zemlja koja ne priznaje neku drugu državu, jer je Unija naučila lekciju posle Kipra! Op-trt-gevezen-zajk, ili tako nekako, što bi rekli junaci serije „Otpisani“. Sećate se „Otpisanih“? Oni ne bi imali nikakvih šansi da uđu u EU. Srećom, nema ih, pa ne koče naš ulazak i ne narušavaju naš „ugled“ i „kredibilitet“ pred svetom. Možemo odahnuti.

Ratifikacija? Ma, čujte – jupiii!