Rezolucija o Ranku Paniću

Čitajući jedan novinski izveštaj o tome, desila mi se optička, a zapravo, kako mi to kažemo „frojdovska omaška“. Čitam Peresov govor, a zatim i uobičajenu završnicu izveštaja gde se kaže ko je skupu prisustvovao. I umesto „skupu su prisustvovali najviši nemački zvaničnici…“ pročitam „skupu su prisustvovali najviši nemački zločinci“. Optička omaška trajala je manje od sekunda, ali dovoljno da izazove najpre onaj osećaj šoka kada pročitate nešto što smatrate nemogućim, a zatim efekat „aha“, kada skapirate da ste samo krivo pročitali. Prisustvovali su zvaničnici, dakle, ne zločinci. I nastavila sam s čitanjem drugih tekstova, ali mi je sećanje na vlastitu omašku gde sam zvaničnike zamenila zločincima, još dugo zaokupljalo i dekoncentrisalo. Naravno da moja omaška nema nikakve veze s Bundestagom. Čak i 2010. lepa nada za čovečanstvo ako Peres o žrtvama holokausta govori u Nemačkoj, pred najvišim zvaničnicima, pred onima koji su preživeli, pred Centralnim savetom Jevreja Nemačke, omladinom…

Mi ovih nedelja i dalje raspravljamo o žrtvama. Cenjakmo se u srpskom parlamentu. Licitiramo. Na političkoj aukciji prodaje se zločin u Srebrenici. Jedna Rezolucija! Prvi put, drugi put! Gospodin u trećem redu nudi dve! Imamo li još ponuda? Prvi put drugi put… Prodato? Gospođa desno nudi 2 rezolucije i 2 i po hiljade srebreničkih žrtava! (čuje se povik Jedna ili ništa!) Gospodin u sakou ponudio je 2 rezolucije i 4 hiljade žrtava, molim vas dame i gospodo, dve i četiri hiljade mrtvih! Imamo li veću ponudu? Gospodin koji je nudio jednu rezoluciju nudi dve rezolucije i genocid! Možemo li ostati na dve rezolucije plus reč genocid ili ima boljih ponuda?! Dve rezolucije bez genocida i osam hiljada srebreničkih žrtava, kaže gospodin u fraku! Prvi put, drugi put…

Mereno istorijskom distancom od događanja holokausta do Peresa u Bundestagu, cinici bi rekli, neka srpska aukcija o Srebrenici potraje, ima vremena. Međutim, vremena nema. Srbi kao narod u vezi sa Srebrenicom nemaju realnog, istorijskog vremena da se odrede. Još manje imaju simboličkog. Vreme je već unapred potrošeno još od onda kada se parlement odbio odrediti rezolutno prema zločinu počinjenom u Srebrenici. Sada se troši to, već potrošeno vreme. Onaj mladi Panić koji je prošle godine u demonstracijama protiv hapšenja Karadžića izgubio život, verovao je u trenutku smrti da će pre Drina poteći uzvodno nego Vučić ili Toma promeniti svoje stavove. Nije dočekao Vučićevo otrežnjenje. Koliko takvih Panića nije? Zašto ih danas nema među živima? E to je, gospodo, jedina moguća Druga Rezolucija, što dovodi do zaključka da nam jedni isti duguju obe, ali ne onako kako su ih oni sročili. Danas Vučić troši već potrošeno vreme izgovarajući rečenice o žrtvama, koje sa takvim patosom nije izgovorio ni tužni čovek, Šimon Peres u Bundestagu.

Za razliku od zlog Vuka koji je rušio sigurne kuće tri prasca, Vućić, futuristički umetnik novog srpskog parlamentarizma i vizionarski graditelj sigurne kuće za Mladića, dunuo je i vatru sunuo po toj svojoj „sigurnoj“ kući izgovarajući: „U Srebrenici je počinjen stravičan, jeziv zločin i sramota me je što moram da kažem da ljudi koji su počinili taj zločin pripadaju istom narodu kojem pripadam i ja. Taj masakr je bio toliko stravičan da je besmisleno bilo šta dalje o tome govoriti“, (Intervju „Politici“ 21. januar). Pokušala sam da se ne bavim ovom temom. Jer u Srbiji ogrezloj u nemoralu, prevrtačima i preletačima, amnestiranim mafijašima, preobučenim u bela odela zločincima i svim drugim anomalijama, činilo mi se nekako neukusnim da se bavimo još jednom metamorfozom Vučića. Ako sad misli ovako, možda nikad nije ni mislio drugačije, ali je bio kukavica da to kaže. Možda, nije li bolje, uostalom, da, relativno mlad čovek, govori ovako nego onako, da se preobratio preko noći… Ali, nije tako.

Ovog puta su u pravu svi oni koji su Vučićeve ovde citirane reči proglasili hipokrizijom decenije, ako ne i nečim gorim. Jer od „sigurne kuće za Mladića i naučne nedokazivosti zločina u Srebrenici“ do „sramota me je što moram da kažem (2010) da ljudi koji su počinili taj zločin i ja pripadamo ISTOM narodu“ proteže se beskonačna nit u kojoj nema više vremena za pokajanje, nema mogućnosti da se zatraži oprost od srebreničkih majki, jer s čim pred njih, ako pokajanja nema, ako postoje samo različite politike, u zavisnosti od kojih Srbi danas priznaju ili ne priznaju da je zločin zločin. Da je srpska skupština umesto sigurne kuće za Mladića postala Bundestag sve sa Peresom, ni tada ne bismo imali to vreme u koje bi stale majke iz Srebrenice kao gošće u Skupštini Srbije. Jer, kako bi one govorile, kad bi među prisutnima bili i zvaničnici odgovorni za moju optičku omašku s početka teksta.

Ako je potrebna druga Rezolucija, u njoj bi morao da se nađe samo odgovor na pitanje zašto je poginuo Ranko Panić ne sačekavši preobraženje svojih ideologa.