„Dačić smatra da SNS atakuje na mesto premijera sve dok je Dinkić ministar finansija.“ Tu, i mada u oštroj konkurenciji za najluđu u nizu onih koje su izgovarali drugi akteri, ipak najznakovitiju, čak, i najznačajniju rečenicu, uz tajnoviti smešak, pred kraj izgovorenog, a na kraju „rekonstruktivno-destruktivnog“ maratona izgovorio je fatalni Dinkić.
Znam neke koji nude kraljevstvo za konja da dokonaju sva značenja te rečenice i tog smeška, srećom nemaju kraljevstvo, a Mlađa je samo „radio kao konj“, prema vlastitoj izjavi, tako da nemaju ni konja. Imamo, ili se suočavamo sa nečim, vrlo malignim, što je Vesna Pešić u svom osvrtu na rekonstruktivne igre nazvala „od kolektivnog ludila do ludila vlade“.
Nedeljama gledamo nešto što se zove „rekonstrukcija vlade“, od čega, lično, nisam očekivala ništa, ipak, desilo se nešto. Vlada skrojena kao „carevo novo odelo“ najzad je pred javnost izašla u tom odelu. Ogoljeni trojac na vrhu sudarao se tokom maratonskih zasedanja, svakog časa, sve teža skrivajući golotinju, svakog trena sudarajući se sve češće, kao dečiji automobilčići u luna-parku.
Stvarno, na prvi pogled čisto ludilo: golaći u vrhu vlasti udaraju jedan u drugog, Vučić (Vule) u Dačića (Daču), Dača u Mlađu, Mlađa u ko zna koga sve ne, … itd. Ali, u tom ludilu ima nekog sistema. On se samo nazire u Dinkićevim rečenicama „Vlada je bila čudna“, kao i ovoj koju sam citirala na početku.
Dalje, Vučić: „Kao što ne mogu da loše govorim o Dinkiću (?!), ne mogu da kažem ni da je Dačić strateški loše vodio politiku.“ Na svoj dramoletni način Vučić je pokazivao kao da mu je na kraju balade maltene žao Dinkićevog odlaska. On je bio spreman da prihvati (valjda) Dačićevu ponudu da se Dinkiću da princeza i pola kraljevstva ako bi Mlađa jednim udarcem zbilja ubio sedam muva (mrskih Vučiću). Dalje se nema šta reći o dekonstrukciji rekonstrukcije, jer nikom ništa nije jasno, osim da je u pitanju teška pokeraška partija, gde se vraćaju stari, uteruju novi dugovi, i daj bože da svi preteknu.
Cela situacija, međutim, sa vladom toliko je gnusna, čitava opoziciona scena toliko neuređena, neutemeljena i nejasna, da se zbilja divim svim entuzijastama javne analitičke scene koji „ocenjuju“ učinke „rekonstrukcije“, kao da nije jasno da je u pitanju totalna blokada demokratskog procesa i blokada razvoja demokratskog društva. To što to nije ništa novo, unazad deset godina, ne olakšava stvar. Priznajem da mi je u kusuru takvih analiza mnogo bliži surovi realizam Vesne Pešić u pomenutom tekstu (objavljen na sajtu „Dvogled“): „Mi više nismo građani koji gledaju šta radi Vlada, nego gledaoci drama unesrećenih moćnika.“.
Na kraju tog teksta Vesna Pešić se pita kako ćemo (posle svega) da se vratimo životu koji nije „rijaliti šou“. Usudiću se da odgovorim. Nećemo se vratiti, jer nemamo čemu.
Nastavićemo dalje sa procesom šouizacije celokupnog društva: mediji će uskoro emitovati samo šou-programe, Vlada će se i dalje rekonstruisati ogoljena i opasna, opozicija će sa Kedomirom Kedom na štitu, ili bez njega, da se rijaliti skija dok sve ovo prođe, DS će rijaliti pisati saopštenja, kao nekada DSS, i tako sve dok svi mi zajedno ne postanemo rijaliti šou: Srbija. Tek tada, prosto, po zakonima dijalektike, šouizacija će ukinuti samu sebe, a ko preživi, počeće iz početka da gradi temelje demokratske Srbije. Živeli!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
