Rozmarine bebe Srbije

Ne pitam to iz radoznalosti da saznam da li su, nakon onolikih „neočekivanih i ničim izazvanih“ potresa u vrhu Crkve, i u kojoj meri ovaj „novi“ napredni Sinod i Država i dalje na istom, dobrom putu, nego zato što paradoks tek kada se napiše nekako dobije svoj puni opseg komičnog i tragičnog. To pitanje o mogućnosti da Amfilohije učestvuje, u futuru, na paradi ponosa, jednako je moguće kao i nastup Vuka Jeremića na CCN, koje je Corax, pre neki dan, ovde video kao posledicu sipanja „Bohor“ omekšivača u Vučkovu šampanjsku čašu, a iz ruke nestašnog predsednika Tadića. I da ne ispadne da je slučaj paradoksikacije spoljne politike (spoljne?!) prema Kosovu koji je vrhunio opštim ludilom i šašavilom svih državnih institucija nakon što je MSP odgovorio na pitanje Vuka Jeremića „je l’ ako časni sude da Kosovo proglasi nezavisnost“, a časni sud odgovorio: „Ako sinko Vuče“, jedini paradoks. Ne. Nema nijednog ključnog pitanja kojim se državni vrh Srbije bavi, a da nije neki kurcšlus glede razumevanja šta neki određeni politički postupak znači u celini, da li utiče na državnu politiku, ili je od danas do sutra, tj. idi mi dođi mi. U takva pitanja spada pre svega odnos prema ratovima devedesetih i odnos prema ratnim zločincima.

Do danas, Srbija nije izručila generala Mladića, ne znamo više ni da li je čovek živ, ali je izručila većinu ostalih koje je Hag potraživao. Lepo. Ako se ne varam ključna razlika u politikama vlada, ne samo ondašnje Koštuničine spram prethodeće joj, Đinđićeve, ali prevashodno te, bio je odnos saradnje sa Haškim tribunalom. Tu smo potrošili godine i godine u nadgornjavanju o rupama, sviralama, da l’ nam draži Kusta od Mećavnika el’ Karla Del&Rodny Ponteova, etc. I? Šta je posle bilo? Kohabitirajuća Tadić-Koštuničina era imala je neki zajednički imenitelj oko ovoga, mada ne znamo koji. Recimo: Saradnja da, al’ da se ne primeti. I onda redom: Srebrenica da, al’ da se ne osudi. Zatim, i osuda zločina u Srebrenici da, al’ da su i „oni“ „nas“ ubijali; pa do poslednjeg Tadićevog, ovogodišnjeg nedvosmislenog poklonjenja žrtvama, al’ da RTS specijalno u udarnom terminu Dnevnika u pola osam objavi: „Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova, nije, kako smo ranije pogrešno objavili, prisustvovao godišnjici masakra u Potočarima zajedno sa predsednikom Borisom Tadićem“. Jedino sad ne mogu da se setim da l’ se tom prilikom voditelj/ka Dnevnika izvinio/la, ili ne, Vuku Jeremiću, zbog te dezinformacije po kojoj su mogli i odgovarati po novom Zakonu o informisanju.

Elem, šta o svim tim čudesnim pitanjima misli SANU, te da li Dobrica Ćosić više voli Vuka Jeremića ili Borisa Tadića, ne smem ni da pomislim. Uostalom, nije li se i status dragog našeg čika Dobrice unekoliko promenio, čak i u javnom mnenju „drugosrbijanaca“, otkad su kolektivno prešutjeli značajku da je, i zagrebački publicist, Igor Mandić, u nekom intervjuu glat ocenio ono što su i „prvosrbijanci“ oduvek tvrdili, da Ćosić „nije nikakav nacionalist“, već samo čovek koji voli svoj narod? Tako se nekako i Karadžić sam brani u Hagu, al’ mu se ne veruje. Šta radi, usput, onaj odbor za zaštitu i odbranu Karadžića, da l’ zaseda igde osim u tekstovima Čavoškog u Antonićevom „Pečatu“? Da li ijedno od ovih pitanja potvrđuje da živimo u pravno uređenoj državi? Ne. Da li potvrđuju suprotno? Ne, baš. Potvrđuju bezobalnu politiku državnog vrha, koja čini mogućom i primenjivom svaku rupu u pravnom i logičkom sistemu, do te mere da je ostala samo rupa bez sistema. U tom pravnom vakuumu tavori Srbija. Od danas do sutra. Od izbora do izbora. Iza svega toga kulja ogromna socijalna nejednakost, glad, nemaština s jedne, enormno bogatstvo i besnilo u raskoši političko-estradne-tajkunske gerile. I novo cvetanje kriminala. Bezbednost Srbije nedavno ocenjena najnižom ocenom.

I sad, dok se zabavljamo ovom ogavnom pričom o krvavim Tejlorovim dijamantima, praznoglavoj Naomi, te Miji Farou, pada mi na pamet, kako, šta god da je razlog ovoj atraktivnoj sudskoj svetskoj storiji, ipak je ona u svom najbitnijem segmentu, onom upravo koji se tiče dostižnosti pravde – prohodna i dobra. Svetski džet-set koji jede i pije na tzv. „humanitarnim“ večerama sa kontroverznim ličnostima ili otvorenim zločincima, kad tad, ipak javno će svedočiti o tome, i mora da položi račune nekom međunarodnom sudu! Haleluja! A naš domaći džet-set, sastavljen od mešovite robe, počev od estradnih pevaljki i pevaca (setite se sporova na poslednjoj „Farmi“ koji čekaju sudski epilog) preko novinara, pisaca, reditelja, akademika, koji su činili „samo“ to isto tokom devedesetih godina: Druškali se, smeškali, slikali i primali poklone od onih koji su davno na raznim poternicama međunarodnim ili domaćim, i dan danas i zauvek ostaće nedodirljivi, moćni, vladajući, sveprisutni džet set. Simbiotičan sa novim vlastima i tako, začarani crni krug i u njemu sve Rozmarine bebe Srbije.

Nego, kad počinje nova „Farma“ a kad Zvezde Granda?