Rusi, Ameri & Srbi

I ako je takav skup – vrh svetske elitne etičnosti i brige za čovečanstvo – pa vredi li uopšte pisati o licemerju koje se čuva u malim bocama na kojima stoje etikete: Made in Serbia?

To što se međusobno plješću po zadnjicama, i što je to „in“ u zapadnjačkom i imitacijama zapadnjačkog shvatanja visoke politike, to samo po sebi može biti i bezazleni pokušaj da se običnim Zemljanima – nesklonim upraviteljima globalnih logora čak i kada ovi imaju dobru dušu, al’ posao im takav – približi ta ideja o svetu kao globalnom selu, a svetskim liderima kao globalnim seljačinama. (Termin „seljačina“ atributivnog je karaktera, i nema nikakve veze sa značenjem reči „seljak“ koja ukazuje na geografsko ili aristokratsko poreklo, ili zanimanje.) Međutim, vrag je odneo šalu kada je reč o budućnosti planete i intencijama čuvara svetskog mira i demokratije da sebe tretiraju kao gospodare prstenova, a ostatak čovečanstva prosto kao dinosauruse kojima neće biti prvi put da izumru usled kataklizmičkih promena klime. I tu, a ne u liderskim zadnjicama, leži ogroman problem za svakog kadrog da ga skapira. Jer, niti se kozi poverava kupus na čuvanje, niti biljnim vašima ili krompirovoj zlatici ili gusenicama staranje o baštovanstvu. To ne biva. Pa, kako se onda oseća prosečni Zemljanin, kada o posledicama koje će izvesno doći, a mnoge su uveliko nastupile, raspravljaju globalni proizvođači karbon dioksida, usisivači ozona, uništitelji kiše, pitke vode, zdrave hrane, „novogorani“ koji svet „pošumljavaju“ nuklearkama, a šume uništavaju da bi na goletima gradili svoje naopačke okrenute „nojeve barke“ koje će sudnjega dana spasiti bar četiri poslednje generacije robota… Isuse! To je, zar, samit koji će spasiti svet? Sama sintagma „posledice globalnog zagrevanja“ šta je ako ne još jedan globalistički eufemizam, tipično „demokratski razvijena zapadnjačka mimikrija, kojom se zaobilazi precizno imenovanje uzroka i posledica. Ta mimikrija je poslednja odbrana velikih sila od probuđene savesti i svesti hrabrih i odgovornih građana tih neototalitarnih društava o pogubnim posledicama njihovih militarističkih politika, zaodenutih u čovekoljublje. Masovni protesti širom probuđene planete jasno ukazuju na to.

A u Srbiji, za to vreme, potop, i to pre potopa. Zato je cela ta, ne iz hira ili animoziteta, već iz nasušne i alarmantne potrebe ispričana antiglobalistička priča, u Srbiji potpuno promašena tema. Naši političari i njihove medijske i nuzskutonoše ovde se, kobajagi šibaju oko pitanja – hoćemo li sa Rusijom ili sa Amerikom. Istok ili Zapad. Ipak, i mada je to pitanje staro koliko i moderna istorija Srbije, nikada ono što se pod njim podrazumevalo nije bilo do ove mere lišeno sadržaja i smisla, o elementarnom izostajanju logike da ne govorimo. Naša dezorijentisana elita, govoreći o ovoj temi, dopušta sebi takve ispade da se čovek postidi slušajući ih. Niko to nije želeo, ali odnosi Rusije i SAD se trenutno zaoštravaju. Oficijelna Amerika, na čijem čelu je gospodin čija je stranka izgubila u oba doma Kongresa, po starom običaju, čim se neka država uzjoguni, optuži je brže bolje za imperijalizam, smetnju u razvoju demokratije, pretnju svetskom miru (sic!), kršenje ljudskih prava, etc. Rusija pod Putinom, s druge strane, potpuna enigma, anahrono autohtona, neizrecivo lepa (kao i uvek), ali sudbinski arhaična i gubitnička, pa ipak sasvim sigurno ne veći problem za čovečanstvo od Amerike! Kako će se sukob divova razvijati ostaje nam da posmatramo, jednako nemoćni kao i pred posledicama globalnog zagrevanja. Ali, pogledajmo zato na šta se svela srpska država danas i srpski čelnici, njihova mimikrija, licemerje, slamnato-šeširdžijsko podilaženje čas jednima čas drugima, gdekad i svom narodu, a bez sadržaja, bez znanja. Što je najgore, bez cilja i bez vidljive brige i o čemu osim apsolutno i jedino o vlastitom, privatnom profitu. Da prevedem? Pa, nema ni metafizičke ni državničke zapitanosti kad srpske političke barbike vrljavo zagledane negde gde se samo u mašti susreću Ural i Kolorado, sevnu dugim trepuškama i uzdahnu: Rusija ili Amerika? Kolko mi to dođe u kešu, kolko u nekretninama, to je prevod njihove dileme. Ma fućka se njima da li Puškin, Gorki, Zamjatin, Pasternak, Bulgakov, Cvetajeva, Iljf i Petrov, Harms, ili: Dikinson, Harper Li, Eliot, Irving, Po, Fokner, Vitman, Paund…