Rusofobija kao suverenitet

I mada ostaje nejasno zašto premijerka nije reagovala odmah kada je agencija pogrešno prenela njene reči, nego tek nakon što je javnost saznala za transkript, ova afera je, ipak, otvorila mnogo škakljivija pitanja od toga. Srbija između rusofobije i rusofilije? Ko to i zašto u Srbiji 2017. priziva i veštački generiše 1948. godinu? Usput, gde piše i ko je rekao da je Čepurin u svoje lično ime, ili u ime Rusije uopšte tražio taj blumberg-transkript? Nigde ne piše i niko nije rekao. Ali, histerija je posejana: evo gde nas Rusi, kao toliko puta u istoriji porobiše, evo samo što nas nisu bombardovali. Ne pitajte, a kad nas to Rusi porobiše, poniziše, oteše integritet, otcepiše teritorije, ugroziše suverenitet? Nikad. Ali to ne igra nikakvu ulogu u jednoj javno osmišljenoj histeričnoj reakciji gde se krajnje nedoličnim rečnikom govorilo što o prijateljskoj državi (Rusiji), što o srpskoj premijerki. Pri svemu tome, Srbija nastavlja svoju proevropsku politiku, i Rusija milioniti put poručuje da se u to neće mešati. Pogledajmo to ovako.

Da je nešto srpska premijerka Ana Brnabić famozni transkript intervjua predala bilo kom zapadnom diplomati da bi ga uverila u to kako je neka ruska agencija pogrešno (istrgnuto iz konteksta) prenela njenu izjavu da će Srbija, bude li morala da bira između EU i Rusije izabrati ovu drugu, doživela bi ovacije i najveće hvale od iste one principijelne javnosti, koju je nedavno za srca građansko-patriotska i suverenosti-srbije-naprasno-braniteljska ujela – dajući transkript Čepurinu, dok se ta hipotetička ruska agencija ne bi oprala do veka.

Afera „Brnabić, transkript, Rusija – Srbija – Unija, i, domaća otresita, etički „proveberovska“ intelektualna javnost (zaslužna za dovođenja Vučića na vlast, sada kritičarsko-kritizerska spram istog) – neverovatno podseća na pripovetku „Ero i kadija“, prastaro narodno remek-štivo o strašnim dvostrukim aršinima. Podsetimo se. Čuvao Era kadijina goveda, pa se desi da Erina krava ubode kadijinu nezgodno i ova lipše. Ero odmah prestrašen potrči kadijinoj kući i vikne: „Čestiti efendija, nesreća, tvoja krava ubola moju kravu i moja lipsala, šta ćemo, kako štetu nadoknaditi“. „Ništa, sinko, marva je to, viša sila, niko nije kriv“. „Ma čuješ li efendija šta govorim, moja krava ubola tvoju kravu“, „Aa, čekaj sinko da pogledam u ćitap, šta se radi u takvom slučaju.“ A Ero na to: „Vala kad nisi gledao za moju kravu u ćitap, nećeš gledati ni za tvoju“. Svi su ambasadori jednaki, samo su neki jednakiji kod nas u Srbiji.

Ako suverenitet Srbije već nije narušen na Kosovu, gde se usred prestonice nalazi predimenzionirani spomenik američkom ex predsedniku Klintonu, čoveku živom i zdravom, kako će taj suverenitet narušiti Anin transkript usred Beograda, koji ni u naznakama ne nagoveštava podizanje spomenika Putinu?

U svojoj knjizi „Rusofobija“ (Albatros plus, Beograd 2016, štampano u 600 primeraka) italijanski publicista Đulijeto Kjeze između ostalog navodi (ne opredeljujući se protiv Zapada već raščlanjujući fenomen i poreklo „rusofobije“): „Zapad se čvrsto drži NATO-a. A NATO je danas došao dotle da obuhvata celu srednju i istočnu Evropu tako da je dopro do unutar granica nekadašnjeg SSSR-a, tj. baltičkih republika. Ali ni to nije bilo niti će biti dosta, jer stoji činjenica da NATO obuhvata Sloveniju, Češku, Slovačku, Mađarsku, Rumuniju, Bugarsku, Hrvatsku i Albaniju, kontroliše Crnu Goru (uskoro će i ona biti obuhvaćena), kročio je nogom u Moldaviju, Gruziju, Ukrajinu, vrši pritisak na Makedoniju, na Srbiju i na Bosnu i Hercegovinu.

Ukratko, insistirati na „agresivnosti“ Rusije imajući pred sobom očiglednu manifestaciju Zapada koji izražava volju za vladavinom i prevlašću stvara osećanje zbunjene začuđenosti: „Kako je moguće da javno mnjenje Evropejaca (i njihovog vođstva) može da optuži JAGNJE koje je kraj potoka u dolini da muti vodu koju VUK pije u planini? Svakako, Putinova Rusija danas ne liči na jagnje – usudio bih se reći srećom – ali vuk u planini smo mi, svet na Zapadu“.

Dačić u Trstu najjasnije izjavi da dok članice Evropske unije preispituju njeno funkcionisanje, Srbija EU vidi kao uspešnu tvorevinu, čiji deo želi da postane. Brnabić i Merkel razgovarale vrlo „frendli“ o evrointegracijama Srbije, i? Uprkos svemu tome, upravo smo bili svedoci rusofobne histerije, koja se projavila zbog transkripta koji Ani niko nije tražio. Ostaje ružan ukus soli, one, golootočke…