Samo ih gledamo

Sećate se tog principa prema kojem ništa nije toliko perverzno, morbidno, dekadentno da se za tim ne bi posegnulo i našlo opravdanje pred građanima, ako je u pitanju ostvarenje partijske koristi koja se zvala „nacionalni interes“? U ono vreme, taj smo princip ilustrovali metaforom koja je opisivala kako režimu na vlasti ni stvarnost ni činjenice ne znače mnogo, pa smo često govorili: „Oni mogu da proglase i da Sunce izlazi na zapadu, i da je danas juče, jer mogu sve da izglasaju, jer imaju medije, imaju većinu, i imaju svoje proverene kadrove koji će sve aminovati“.

Svojim celokupnim postizbornim ponašanjem vrhuška Demokratske stranke pomerila je granice dopuštenog, napravila neviđeni rašomon na političkoj sceni nakon čega je sada i zvanično zaista sve dozvoljeno. Zašto mislim da je šteta nepopravljiva? Ni zbog SPS-a, ni čistunstva retkih koji se usude da se javno ne slože da su Mrka i Milanović RTS nešto najbolje što nam se desilo još od Pokreta nesvrstanih naovamo. Ostavimo trenutno po strani SPS. Ovde je reč o mehanizmu argumentacije, logike, delovanja ili, ako hoćete, političke „filozofije“ koju je građanima, a pre svega svojim biračima ponudila DS širokogrudo se razbacujući, u pokušaju da šarmira novog potencijalnog kohabitanta, svojim sve-moćima. Od oprosta grehova (a u čije ime i ko je vrhuški DS dao mandat da prašta ili da sudi?), preko nespretne, gotovo cirkuske konekcije sa Internacionalom preko g. Jorgosa Papandreua kao posrednika. Izvinite, ali, koliko mi je vazda bilo drago videti dobrohotnog g. Papandreua u prvom redu na raznim svečanostima drage mi DS, toliko je politički nekorektno uvlačiti njegov ili čiji god autoritet van Srbije u trenutku dok se formira vlada, i to demokratska po mogućstvu. Ovako, ostaje nam u sećanju nategnuti smešak Ivice Dačića u Grčkoj usred konsultacija u Srbiji o vladi Srbije. Ako je za ulazak u Soc.internacionalu, conditio sine qua non, ulazak SPS u jednu od dve koalicije, dok je u protivnom SPS, kako je više puta sa različitih mesta saopšteno – lišena budućnosti – kako se to zove, ako ne politički pritisak. A o neukusu takve volje za moći koja je kadra da pretvara žabu u princa i obrnuto, nije potrebno ni govoriti. Kad smo kod žabe, vredi dodati i ovo: da je vrhuška DS bila zbilja kadra da pojede najveću žabu, progutala bi sirovo SPS, ne bi joj bio potreban ni g. Jorgos, ni magijsko pretvaranje žabe u princa. Ali, eto primera loše političke procene. Elita iz Krunske htela je i da poljubi žabu i da sačuva popularnost, pa je pribegla političkom abrakadabra i SPS zamalo pa transformisala u najprihvatljivijeg partnera, oko kojeg se još tuku obe koalicije, a lako se može desiti da partner tako pročišćen pripadne drugome. Rezultat: s kim god da SPS ikada odluči da formira vladu, niko više neće smeti, od stida, da stavlja primedbe. Povelja o valjanosti i evropskoj suštini SPS-a ispisana je žutim slovima.