Sedam godina posle

Kada ga ima, kajanje najčešće nije žaljenje zbog zla koje je učinjeno, već strah od onoga šta nas zbog toga može zadesiti, ako nas pravda stigne. To je smisao kazne. Ako taj strah izostaje, ako zakonodavna vlast burleska i služi za zabavu i ćakulanje moćnih partijskih lidera i bogataša, onda je jasno da je Srbija budući turistički alkaponeovski raj. Zato je imitacija javnog – bahatog, nepristojnog, paradoksalnog, neodgovornog do besa govora političara – postala opšte mesto medijskog govora novinara, govora srednjoškolaca, govor osnovaca, govora unutar porodica. Budućnost Srbije zavisi od toga hoće li odmah, sada, neko reći: dosta! Zato hajde da se taksativno bavimo nabrajanjem nekoliko u nizu poslednjih apsurdnih desavanja u zemlji.

Vankuver – Kopaonik: Olimpijsko -ekonomske igre Vlade premijera Cvetkovića (bivši prvi čovek Agencije za privatizaciju, ako je to isti taj Cvetković!?). Premijer i ministar ekonomije nisu se složili, ne oko pitanja zašto se u vremenu besparice samit ne održava na Avali (besplatno bismo tako promovisali novi toranj srušen prilikom NATO intervencije) nego na preskupom Kopaoniku, nego oko ključnog pitanja nakon čijeg neusaglašavanja ni u jednoj običnoj državi vlada ne bi opstala, ali ovo je Srbija, to vam pričam, sve vreme. Zamislite to: Premijer Cvetković optimistički vidi kraj našim mukama, pokazatelje izlaska iz krize, i sve u tom stilu, a Dinkić pesimistički tvrdi da je standard građana drastično opao i da je sve otišlo u p. m. Takođe, primećeno je da su Dinkić i Jelašić odigrali jedan dubl u kojem niko nije poentirao, ali su obojica igrali za publiku. Sve skupa podsetilo je na sam dolazak SEKE, kada je pola Vlade tvrdilo kako će SEKA biti super za Srbiju, a drugi deo da ni Srbija neće izbeći katastrofu. Do danas nije razjašnjeno šta je ko mislio pod tim šta je rekao, kad evo kopaoničkog vankuvera, gde se stvari odvijaju sve čudnije i čudnije. Jasno je da samo svaki čovek u Srbiji pogledavši u buđelar, zamrzivač i garderober, može da reši zagonetku Cvetković – Dačić : je li nam standard opao ili nije.

Knežević (exgradonačelnik Zrenjanina) izjavljuje 10. marta u sudnici: „Ako je problem što je neko u Srbiji ispred svog vremena, i ako je problem zapošljavanje novih 3.000 ljudi, onda nam nema spasa.“ Naime, Knežević je mišljenja da se protiv njega vodi proces zato što je „ispred svog vremena“. Da podsetimo, osim Kneževića optuženo je još 20 ljudi zbog zloupotrebe u izdavanju građevinskog zemljišta, nameštanja tendera, terete se za krivična dela zločinačkog udruživanja, zloupotrebe službenog položaja i primanja i davanja mita. Suđenje Kneževiću, do tada funkcioneru DS, otpočelo je 26. novembra. U međuvremenu, tokom trajanja procesa, Knežević je izašao iz DS i učlanio se u SNS, stranku Tome Nikolića, nekad skromnog domaćina iz Kragujevca, sada egal lidera evropske Srbije.

Otvorena je i zvanično afera „vinograd“ tako što je B92 intervjuisao bivšeg premijera Srbije Zorana Živkovića, koga sam u jednom davnom satiričnom tekstu, dok je bio premijer, nazvala, nimalo nežno, Zokifonfusakla, a on se nije naljutio, naprotiv, komentarisao ga je sa simpatičnom nepolitičkom dozom autoironije. Takav je bio nekad. Elem, sad sam ga gledala na B92 i sve što mogu da zaključim jeste da je to, medijski posmatrano, neki drugačiji čovek, a da je taj „vinograd“ još jedna u nizu afera o kojoj ni nakon jednosatnog intervjua ne razbiram o čemu je reč. Moglo bi se to i ovako formulisati: O kom mediju i zašto je Zoran Živković neprestano govorio sedeći u studiju TV B92, gde ga je novinar te, a ne neke druge medijske kuće – koja se, kako je više puta Živković ponovio, prodaje na kioscima, a nisu novine – ispitivao o poreklu vina, ili čega već? Meni je ostalo nejasno, ako je to bila emisija iz oblasti enologije, zašto se uopšte, usput, pominjala imovina Zorana Živkovića, a ako je to bila emisija o nekim nejasnoćama iz imovinske karte Živkovića, zašto je u TV B92 Živković govorio o drugoj medijskoj kući, umesto da mirno razgovara sa više nego učtivim voditeljem? Ako je ta druga medijska kuća, pak, predmet istrage javnog tužioca ili neke komisije, ili predmet interesovanja javnosti, zašto je, do vraga, baš Živković, a ne glavni urednik te kuće bio pozvan da gostuje u Devedesetdvojci? Zaključujem, i mada i dalje odbijam da sumnjam bez dokaza u zakonitost stečene imovine, da Živković ne želi otvoreno da razgovara o pitanjima koja mu se postavljaju u vezi sa tom „aferom“. Šteta, zbog Živkovića, zbog DS, zbog poslednje proćerdane revolucije.

Devedesete još odnose svoje žrtve. Danas je 12. mart. Sedma godina od mučkog političkog ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića.