Senka Kosova

Ovaj simbolični gest ima još simboličniji nastavak. Senka Jovović majka jednog od ubijenih dečaka Ivana Jovovića cveće gospodina Tačija odnela je u policijsku stanicu. Ovaj nastavak simboličkog zapravo i čini ovu priču neprepričivo potresnom. I čini je simbolom vremena u kome živimo.

Heroizam majki u nemogućnosti da zaborave svoju ubijenu decu tema je svih vremena i naroda. Mogu se voditi političke igre, spletkariti, smišljati izgovori, zabašurivati uzroci, posledice, zapleti, ishodi, mogu se voditi mimikrične kvazi polemike u kojima su uloge unapred podeljene, ali, postoji čas kada se mera prevrši. Tada je dobro, ili bar uljudno da se zaćuti. Molim vas da obratite svoju sasvim ličnu, sasvim ljudsku pažnju, očišćenu od svake ideologije na ovu priču, koja niti će rešiti niti doprineti niti išta oduzeti pitanju „presecanja Gordijevog čvora“, kako reče premijer, tj.priznavanja države Kosovo od strane Srbije. I molim vas da joj date, na trenutak, univerzalni karakter, imajući u vidu sve majke koje su svoj bol pretočile u politički čin jer nije bilo države, nije bilo zakona, nije bilo pravednog sudije, nije bilo posmatrača iz sveta, nije, rečju, bilo nikoga da se postara o tome da se zločinci privedu pravdi.

Zamislite kolika je hrabrost potrebna za Senkin čin u sadašnjoj političkoj klimi kako na Kosovu, tako i u Srbiji gde je na delu pilatovska, sasvim podvojena politika prema Kosovu, koja više ne uspeva da se sakrije ni pred vlastitom savešću. A zamislite s druge strane kolika, da li nemoć, da li čistota u naivnosti da se venac jednog moćnog političara Hašima Tačija odnese u policijsku stanicu? Zašto u policijsku stanicu? Zato što je policijska stanica za svakog čestitog čoveka oduvek bila mesto gde se prijavljuju nezakonite rabote. Običan, dobar čovek misli, gde ako ne u policiju? U ovom slučaju Senka Jovović prijavila je policiji (!!) da je tim cvećem „Tači dodao so na ranu, jer, zašto nije pronašao ubice naše dece (dva ubijena i četiri teško ranjena dečaka, krivci do danas nisu pronađeni)“. Dodala je, kao u antičkoj drami, sasvim rečima Antigone: „Da je unapred znala za njegovu nameru, Tači bi položio cveće na spomenik samo preko nje mrtve“. U junu je održan parastos u selu Staro Gracko šesnaestorici ubijenih žetelaca, slučaj koji takođe nema nikakav sudski epilog, skoro pa će dve decenije.

Vlada Srbije, kaže Vučić, ne može da „učini priznanje Kosova“, mada dodaje da i sa „ove njegove, patriotske (?!) strane, ima problema, gde „lažemo jedni druge da nam je to najdragocenije reč, a kad ih pitam kad ste poslednji put bili u Glogovcu, oni ne znaju ni gde je Glogovac“. Ako je tako – ako je ova od svakog smisla lišena izjava, u kojoj premijer ne samo da pere ruke, nego deli ljude na patriote i nepatriote, pa navodne „packe“ udara svojima „patriotama“(?) – zašto nije napravio vladu sa „nepatriotama“, koji bi stvar rešili „đonom“? To što patriote ili „izdajnici“, svejedno, ne znaju gde je Glogovac, ni za jotu ne olakšava političku i moralnu čvornu tačku ne samo Vučićeve premijerske pozicije, već ma koga na mestu, premijera Republike Srbije. A to da mu ni đon ne bi olakšao, zna i Vučić. Pa čemu onda svo pretvaranje? Koštunica je, onomad, vratio mandat narodu.

U čemu je poenta? Priča o Kosovu ne može se rešiti pod maskom hipokrizije. Svo ovo bučno politikanstvo samo je zastor iza kojeg stoji nerešen problem Kosova, koji je toliko složen da je potreban rad, volja, nova politička osećajnost najumnijih i najneukaljanijih ličnosti Srbije i sveta da bi se o tome moglo pravedno suditi. Suviše je krupnih stvari u igri.

Gospodin Bajden se izvinio zbog NATO „kampanje“ kako su preneli mediji (bombardovanje Srbije 1999), ali došao je, legitimno, kao političar koji je otvoreno opredeljen samo na jednoj strani, priznanja države Kosovo.

Jasno je da je politika nešto sasvim različito od Senke Jovović koja odlazi u policijsku stanicu, najvišu instancu vlasti do koje može da dopre. Kako da se politika uljudi, nemam odgovor. Kako da sve strane dobiju satisfakciju, ne znam. Ali, ono što je jasno davno je izrekao narod, a to je „da zlo dobra donijeti neće“. Za početak, ne umnožavajmo zlo, usuditi se, kao premijer, reći građanima istinu. Razumeti svoja ograničenja.