Dok gledam ove naše što godišnjicu bombardovanja Srbije koriste za uterivanje naroda u još veću ksenofobiju i izolacionizam, pa ne prezaju da na priredbi u Centru Sava, našu nesretnu dečicu rođenu 24. marta 1999. izvedu pred publiku da se poklone i kažu svoja lepa imena, i dodaju datum rođenja i završe, praćeni burnim aplauzom uvaženog publikuma, naravno dečije nesvesni šta govore, pokličem da su se tog datuma rodili: „Za inat“. Ili, nasuprot, dok čitam i slušam ove druge naše mahnite, što kažu ovih dana, i mada ih ni Evropa ni Amerika ne biju po ušima da se tako ogavno šlihtaju, kako je bombardovanje Srbije OK, jer to je prirodna posledica Miloševićeve politike, bla, bla, ponavljam: Dosledni pacifizam je zakon, a svaka relativizacija pacifizma nije stav, nego dijagnoza bolesti.
Bombardovana tako mudrim recepcijama čas godišnjice bombardovanja Srbije, čas zbivanja u kući Velikog brata – dve teme o kojima su bezmalo sve stranke koje drže do sebe nešto imale da kažu, tragam po internetu za pričom o čoveku koji se zove Sanao Ciboi. On je preživeo atomsku bombu bačenu na Hirošimu. Naše patriote rekle bi „za inat“, ali Ciboi nije rekao tako. Ali nije rekao ni kako je patetično i nemoralno žaliti nad sudbinama hiljada i hiljada nevino stradalih u Hirošimi. Jer je naravno najprirodnije plakati nad ljudskim žrtvama. To nas razlikuje od životinja. Zato što ništa od toga nije rekao Ciboieva priča je stvarna, lepa i velika. Preneli su je, posredstvom Rojtersa i naši mediji, na šezdesetu godišnjicu razaranja Hirošime. Prenosim delove.
Šezdeset godina nakon što je atomska bomba ubila desetine hiljada ljudi i u tren oka razorila njegov rodni grad Hirošimu, Sanao Ciboi koji je preživeo prvo nuklearno bombardovanje u istoriji, odlučan je da, kao i većina žitelja Hirošime, održi svoj grad kao bastion pacifizma. „Sve što ovih dana čujem zaista me brine,“ izjavio je Rojtersu osamdesetgodišnji Ciboi, koji je bio student kada je atomska bomba eksplodirala nad Hirošimom u jutro 6. avgusta 1945. godine. Ciboi, koji se nalazio oko jedan kilometar od nultog tla – tačke nad kojom je bomba eksplodirala – bio je bačen 10 metara kroz vazduh sa opekotinama po celom telu. „Imam strah od pomisli da bi se Japan mogao ikada okrenuti nadesno, da bismo mogli krenuti putem kojim smo ranije otišli u propast,“ kaže danas on. Pre šest decenija, hiljade ljudi poginulo je u magnovenju u bombardovanju Hirošime, a broj žrtava se popeo na 140.000 do kraja 1945. godine, u gradu koji je imao 350.000 stanovnika. Od tada su mnogi podlegli raku i drugim oboljenjima prouzrokovanim radijacijom.
Tri dana kasnije, 9. avgusta 1945, druga atomska bomba je bačena na grad Nagasaki. Japan se predao 15. avgusta čime je okončana njegova vojna agresija, koja je vrhunac dostigla ulaskom zemlje u Drugi svetski rat“.
Paragraf 9, ključna tačka ustava posleratnog Japana, zabranjuje držanje vojske ili vođenje rata. „Moramo svim silama da čuvamo paragraf 9. Možda je to idealizam, ali to je nešto što se mora postići,“ kaže Ciboi, koji predvodi jedno udruženje žrtava Hirošime.
Suočeno sa pretnjom atomskih i raketnih programa Severne Koreje, japansko javno mnjenje je donekle postalo skeptično prema paragrafu 9, mada je broj onih koji traže izmenu ustava ka davanju veće uloge vojsci i dalje u manjini. Ali u Hirošimi, sada modernom, dinamičnom gradu sa 1,2 miliona stanovnika, raspoloženje je drugačije. „U mestima kao što je Tokio, pacifizam više nije u modi,“ kaže bivši diplomata Motofumi Asai. „Ali u Hirošimi pacifizam je i te kako snažan.“
Ništa tu nije u neskladu: bol za nevinim žtvama nije militantan, niti je pacifizam, pak, odobravanje upotrebe atomske bombe. Ali ima simbolike u paragrafu 9, kojim se pacifizam i patriotizam izjednačavaju. Taj paragraf 9, u poređenju sa onom Čerčilovom izjavom da je pacifizam drugo ime za kukavičluk, zvuči kao Betovenova 9. simfonija u poređenju sa bubnjevima rata. Ako se sve prevede na Srbiju 1999. i Srbiju danas, uočava se samo bara mimikrije u kojoj su najglasniji ujedno i najmilitantniji. Zbrka oko temeljnih pojmova kakvi su pacifizam, patriotizam, agresija, antiratno i profitersko, proratno i profitersko, u Srbiji je na snazi i dalje. Koštunica je, izvinjavam se što se uopšte usuđujem da to pomenem, došao na vlast nakon što je NATO alijansa bombardovala Srbiju i srušila Miloševića. O čemu, dakle, u svom današnjem nagovaranju Srbije na „za inat“ svetu, Koštunica zapravo priča? Narod je stradao, mi koji pozivamo sve strane na razum i dogovor, mi koji kažemo da je bombardovanje uvek loše, da ne može biti slavljeno uništavanje vlastite, ali ni tuđe zemlje, osim ukoliko nismo sišli s uma, mi koji nismo zaista imali nikakav interes do samo stradanje pre devet godina, mi bi danas trebalo da kažemo kojim putem da ide Srbija. Ali umesto nas govore večiti rivali, koji se naizmenično smenjuju na vlasti, a u zavisnosti od trenutne političke pozicije, plaču, slave ili prećutkuju 24. mart. Dokle, bre, više?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
