Simultane simulacije

Na oba pitanja moglo bi se sa pomalo čuđenja i zapitanosti slegnuti ramenima. Možda bi prikladan tekst uz to sleganje bilo ono gutovićevsko „ne’nam“, dakle, „ne znam“ s apostrofom. Podrazumeva neznanje i naivnost. Ujedno i pravdanje što nismo pametniji pa da dokučimo kako je to Srbiji koja tone pod vlastitim problemima tema „Milanović“ postala najvažnija?

O Milanoviću pljušte intervjui. O Milanoviću se svađaju političari u Srbiji. O Milanoviću srpski premijer izdaje neku vrstu „dekreta“ svojima u srpskoj vladi da o istom nadalje ima da se ćuti. O Milanoviću se dopisujemo sa EU. Odnos prema Milanoviću postao je nova merna jedinica srpskog patriotizma. Je li to vama normalno ponašanje, tim pre, je li normalno što je Srbiji tako kako je, i što se njenih gladnih, raspamećenih, nezaposlenih i svakojakih građana apsolutno, ali niti pod razno ne može ticati Milanović. Je li to onda u pitanju ogoljena politička farsa u Srbiji? Zašto se ona vodi?

Pa ne možemo reći zbilja zato jer odveć brinu (političari) hoće li u Hrvatskoj na izborima pobediti HDZ ili Milanović? Čemu tolika larma oko Milanovića, tačnije, njegovih izjava, koje su njemu, to razumem, i te kako bitne radi pridobijanja i onog dela birača u Hrvatskoj koji su tradicionalno skloniji HDZ. Pa setimo se šta se kod nas govorilo i kakve lične uvrede pljuštale tokom izborne kampanje, pa su oni što su se najviše svađali sada svi u Vučićevoj vladi. Šta se od pojedinaca čulo o susedima iz regiona tokom naših izbora i ne brojim, jer, obično se tokom izbora govori pojačanim rečnikom i niskim strastima. I šta se dogodilo, je li buknuo rat? Ne. Vučić i gospođa Kolinda su se sreli i prijateljski proćaskali, i opet će sve ovo prođe.

Istovremeno mnogo teža tema, osporavanja održavanja referenduma u RS mnogo tiše gravitira oko naslova tipa „Milanović – ustaša“ po srpskim patriotskim novinama. Na podršku referendumu zovu Dodik, Dveri i još poneko. Ostali političari patriote, ovi, što im Vučić „dekretom“ zabranjuje da se povređeni Milanovićevim predizbornim bedastoćama, kakve, znamo ga, trezan (vanizborno utemeljen) nikada ne bi izgovorio, gromoglasno se ne izjašnjavaju o referendumu u Srpskoj. Da im zamerimo to? Ne, samo primetimo. Dreku i talambasanje, prizivanje rata, čak, „puštanje plina u regionu“, „gore stanje nego devedesetih“ i šta sve ne rekoše ovi naši, jer Milanović sedi na predizbornoj noši! Ali, nemešanje u srpska posla, koja, i ne znamo jesu li srpska, od istih tih drekavaca koji sede na još vrelijoj noši, jer je u Srbiji predizborno stanje kontinuirano i nikada se ne završava.

Naravno, reakcije na Milanovićeve izjave o „Vučićevoj čaršiji“, o „šaci jada“ i slične imale su i kolateralne štete po neke od političara. I mada je većina opozicionih manje više rekla isto, osudila i Milanovića i ove naše, tabloidna štampa se uglavnom osvrnula na Tadićeve izjave, koji je u Danasu i osudio i nije Milanovića, ali je valjda našu vlast optužio da simulira politiku pomirenja, zbog čega je na naslovnici jednih novina osvanulo „Boris Tadić napao Srbiju zbog ustaša“! Da se može, stavila bih smajli nakon ovako pompeznog (i uvredljivog po Tadića) naslova, jer, sve skupa (pročitajte Tadićev intervju) nema ama baš nikakve veze s onim što su Tadić, a i mnogi drugi, rekli (pročitajte Sandu Rašković, Pajtića, Živkovića… sve izjave su vrlo izbalansirane i uzimaju u obzir prethodna prepucavanja na relaciji srpsko-hrvatskih „teških reči“).

Tadićeva priča o simulaciji, s druge strane, isto tako je više politička, a manje precizna i suštinski centrirana kritika. Kao da je ijedna vlast u Hrvatskoj ili Srbiji ikada do sada vodila ikakvu drugu politiku do politiku simulacije pomirenja?! Pa, na nesreću, ceo region samo je jedan veliki simulakrum, održavan od EU. Dokle će opstati i takav simuliran ne zna se. Verujem, sve dok prevladava politika zdravog razuma, koja ne želi novo krvoproliće na Balkanu, gde god da se ta politika kreira. A ne kreira se, pretpostavljamo, ni u Srbiji, niti u Hrvatskoj, niti u BiH.