Sinovci s četiri ruke

Krenimo redom. Tako „odmorena i poletna“ uzmem da iščitavam šta se u mom osmodnevnom odsustvu desilo. Kad krucijalni za opstanak Srbije naslovi: Dačić se naljutio na Njujork tajms; Vučić skromno prigrlio sve službe u zemlji pa vedri i oblači (kao primer strpljivog i poslušnog kadrovika gde god ga baciš), pa ga kolega Miša Vasić, u dva vrlo indikativna teksta (vidi Vreme, Danas) vispreno nazvao Leka Vučić; Vulin duži Kosovo, a na sve strane ga manje o Kosovu a više metafizički propituju (tek sad??!) kako je to kad zaboraviš JUL(i); u DS opšti pičvajz i izuzev Jeremije, nikom nije ni do čega, pri tom se u ovakvoj Srbiji rođenoj na pomirenju dva bola, pa razrođenoj po istom kalupu, slavi(?!) 60. Đinđićev rođendan (više u stilu nastavka one pesme o JULU- „i kad sve se desi i prođe, pitaćeš….“); vodi se još jedan u nizu sitnih ratova za Šoškića glavu, za Karića povratak; za Sašu Vukadinovića umesto Saše Vukadinovića… Zanimljivije od samih ratića opet je samo grupisanje zainteresovanih za jedne ili druge opcije, gde brat brata poznati ne može i gde samo najupućeniji na čelu s Lekom Vučićem kapiraju zašto se karte dele tako, a ne nekako drugačije…

Još zanimljivije je to ko ostaje što u Vladi, što na visokim funkcijama, na čelu državnih preduzeća, a ko odlazi i zašto. I dok nam je u doba Slobinog patriotizma sve objašnjavano nacionalnim interesom (zbog čega su nam nudili i jestivo korenje kad su zalihe hleba i kolača ponestale), danas ovi Lekini sve objašnjavaju floskulom „u opštem je interesu“, da npr. jedan funkcioner ode, a drugi obavezno ostane, mada je, kako Leka tvrdi, „osvedočeni lopov i kriminalac“.

Da li je ikom od građana išta jasno? Ne. Poslednje istraživanje čak i agencije „Protedžik i kuma i starojka i svaju i šurnjaju“ (poslovično sklone optimističkim procenama režimskih potraživača i medijskih im satelita) pokazuju da je čak 90 odsto građana Srbije na pitanje – da li vam je išta jasno od svega što se dešava u politici, društvu, medijima, NVO sektoru, bilo gde zagrebeš, odgovorilo: „Ako jeste, bog me ubio, da me ubije.“ Tek deset procenata odgovorilo je: „Da, sve mi je jasno jer mi je, par exmpl. žena, tašta, majka u organima, i sve saznam iz prve ruke, situacija je moralno besprekorna i politički savršena.“

Vlast (nova) voli da ponavlja mantru koja ni gramatički pa ni sadržinski nije manjkava: „Mi smo morali da uzmemo vlast da bi ispitali kriminalne privatizacije i da bi.“ Logički, pak, kada nova vlada ponavlja tu rečenicu dok u njoj sede ključni ljudi prethodne vlade, potpredsednik i ministar policije, čovek večito zadužen za finansije i ekonomiju, čijih je čak nekoliko ljudi skupa s njim (Mlađom bez Kebe) alfa i omega nove vlasti, gde je Ljajić u neprekinutom nizu od 2000. godine nakon deset zaklinjanja (nikad više ministar tako mi Zukija i Cerića skupa) i dalje nezaobilazan faktor i ove vlade – tu ne da nema logike, za nas koji ne vidimo dalekosežno kao Leka Vučić, niti vidimo šta se nalazi „iza“ nego buljimo u samu „stvar po sebi“ i gole činjenice, nego se više ni sa zdravim razumom ne graniči. Jednostavno, ovo je politika, ovo je vreme za te sinovce, te bolje od svih nas, koji su tu a da ne znamo tačno ko ih je doveo, i moramo, baš zbog toga što ne znamo, da im verujemo na preteću prefinjenost smirenih desetoprstiju na svih pet ruku: „Niko nas nije doveo, nas je izabrao narod.“ To više nisu ljudi s četiri prsta. To su briljantni sinovci sa dva para ruku, čiji svaki nastup ostavlja ukus ustiju punih zemlje.

Ovo je klasično, ne s konja na magarca, no s magarčina (DS družba u Vladi) na sfingu, s mirisom tvora.

Cicvara i kačamak su nam ponuđeni tek umesto drekavaca. Neka, hvala.