Sit gladnom ne veruje

„Razumete li vi šta govorim, nemam bukvalno šta da jedem, samo posoljen paradajz i hleb, hleb samo kad ima da se kupi onaj od 20 dinara, i tako svakog dana živi moja porodica. Moja deca od septembra kreću u školu, sa čim da ih šaljem u školu, šta da obuku, iz čega da uče, kako će gladni u školu… šta da kažem“, slomljenim glasom završava svoju ispovest očajni radnik jednog preduzeća u štrajku.

Naslov u novinama: „Građani u Ikei navalili na hot dog od 50 dinara“. Većina ništa drugo nije ni pazarila.

Nakon ova dva citata poražavajuće, ali logično zvuče reči profesora Medicinskog fakulteta objavljenog u Danasu: „U godinama kada samo Gvineja Bisao ima veći izvoz pameti od Srbije, država sistemski iz zemlje tera one koje sama školuje! Da li moji najbolji studenti zaista imaju perspektivu samo u Severnoj Rajni – Vestfaliji?“.

Što se ponašanja vlasti tiče, nije problem što je Vučić ugostio malog Ferhada, i pozvao ga da bude u budućnosti predsednik Srbije, a njegovoj porodici ponudio sve što je potrebno za dobar život. Problem je ono dete radnika koji jede paradajz i hleb od 20 dinara, a za par dana polazi u školu. Ta apokaliptična slika je ono što prijem malog Ferhada kod predsednika Srbije čini toliko demagoškim potezom vlasti da i najdobronamerniji čovek mora da se postidi.

Bedni ljudi su jedina autentična neprofitna opozicija vladajućim lažima o dobrom životu, i to je taj faktor koji Vučića čini nepobedivim od profesionalne, a ne funkcionalne političke opozicije ovakve kakva jeste. Ogromna moć nalazi se u rukama vlasti i manjim delom opozicije (kojima je politika zanimanje, i većina aktera nikada ništa drugo nisu radili do prelazili iz vlasti u opoziciju, i obrnuto), koja se bori da tu svoju moć uveća, samo, ili ne ume, ili neće, ili je baš briga da artikuliše kako bi je upotrebila, a da bude na korist građana.

Takvo stanje, usput, koriste Vučićevi najtiražniji tabloidi pa svako malo pretresaju imovno stanje i luksuzni način života opozicionih prvaka, da narod vidi kako nisu ništa bolji. Naravno, na stranu što tabloidi to čine selektivno, i što je na udaru imovina i život na visokoj nozi samo onih iz opozicije, koji su bar trenutno protiv Vučića.

Problem sa japijevskom opozicijom kakvom raspolažemo, jeste to što je miljama udaljena od socijalne realnosti, za koju je vlast, naravno, totalno obnevidela. Tako je status kvo neizbežan.

Niko ne očekuje da siromaštvo bude iskorenjeno preko noći, ali ni da socijalne razlike budu ovako rapidne. Presek dobrostojeće srpske „elite“ najočigledniji je bio prilikom inauguracije predsednika. Političari i estrada u društvu svetskih moćnika, koji sve to podržavaju, bila je slika koju su preneli svi mediji. Slika lažne, a poželjne realnosti. Politika i estrada funkcionalni po sistemu spojenih sudova. U čemu se, uopšte, razlikuju?

Ljudi kojih nikako nema u medijima ili ih ima veoma malo, a koji pišu, obrazuju studente, objavljuju naučne knjige, stvaraju, čije reči uvek zvuče lekovito, i koji su Srbiji neophodni medikament, nevidljivi su, jer nisu i ne mogu biti ni u vlasti ni u opoziciji. Ne zato što su arogantni i izbirljivi, već zato jer za njihov vrednosni i etički sistem nema mesta. Za utemeljeni vrednosni sistem zasnovan na pravilima, znanju, pravednosti, običajnosti, moralnosti, dobroti, empatiji, i stvarnoj, a ne pokondirenoj pristojnosti. Svemu onom što razlikuje rodoljube od rodoljubaca.

Nedavno sam čitala intervju gde uvek precizni Nebojša Romčević konstatuje kako vreme u kojem je bezbednije po čoveka da pogleda neki horor film nego da čita dnevne novine svakako favorizuje predatore, ali, ne treba gubiti iz vida da na taj način svako, na kraju, postane nečiji obrok.

„Mnogo je jednostavnije biti sebičan, primitivan, samoživ, bez skrupula i sebe zvati ‘modernim čovekom’ nego biti pitom, empatičan, osetljiv za druge i rizikovati da vas smatraju retrogradnim“, kaže profesor Romčević. Zvuči tako jednostavno, i samo totalno sociopatsko društvo, tačnije, od naroda odmetnuta i pomahnitala ohola oligarhija nije u stanju da poželi inverziju takvog stanja. Staviti čoveka i osetljivost za tuđu patnju, ispred samoživosti „modernih političara“. Staviti astal običnog čoveka koji gladuje ispred bestidnog interesovanja medija, za to šta jedu poznati.

Zar i u 21. veku pošten čovek u Srbiji da vapi: „Hleba, hleba, gospodaru, ne videsmo davno hleba“?