Slojevito oblačenje, zaista

Ostatak predizbornih aktivnosti liči na prateći program Festa. Mali okrugli stolovi gde se vode meta-razgovori, ko ne zna, to su razgovori o tome kako će se razgovarati, jerbo se još nije došlo do same faze ni teme razgovora. Opozicija, koju 2016. zovu DOS, i meteoriti koji su se otkinuli od tog korpusa pa sad slobodno levitiraju, manje više razgovara o tome zašto su izbori raspisani, ko će s kim, a kad te teme na naiđu na razumevanje kod publike, ponovo se vrate na uslove za izbore, kojih, neki smatraju, a neki ne smatraju, nema.

Skromno možemo samo da posavetujemo opoziciju da se mora hitno opredeliti. Ili će o koalicijama ili o uslovima. Ako će o uslovima, onda to ide na početku, i ako se ostane pri tome da uslova nema, onda se ne može preći na temu o koalicijama, jer te dve teme se isključuju. Logika je neumoljiva: Ako nema uslova – nema izbora, a ako nema izbora čemu priča o koalicijama? Jasno ko dan. Možda nema uslova, zaista, ali opozicija ni tu tezu nije izvela do kraja, a zašto, naslućujete i sami.

Tema sedmice bila je emisija kod Marića gde je Vučić prilično nevešto iskoristio udarni termin i prepucavanje Jelene Karleuše i Nade Macure, ali o rejtingu je mislila samo Karleuša, i često uzalud opominjala prisutne. Vučić, za razliku od svog – posle Vebera, Draškovića, Koštunice, Tome, (je li tako glasio redosled?) – uzora Šešelja, koji je u emisijama sa farmerima ili parovima lukavo iskoristio zvezde ovih rijalitija puštajući ih da se oni „istaknu“, a on više uzgred uzimao reč, jer baš to jeste poenta takvih „emisija“, Vučić, žaleći valjda što više nema emisija poput „Utiska nedelje“ potpuno je, kao dete pred strogim učiteljicama poverovao da treba da priča o Veberu, i bude jako ozbiljan i pametan, a sve vreme mu je bilo neprijatno. Za Marića se nije moglo zaključiti da li se zabavlja ili mu je, ma koliko neverovatno zvučalo, ipak, pomalo neprijatno to što se Vučić upinje da prisutnima objasni zašto mu je kao pravoslavcu toliko bliska protestantska etika (!). Meni je to bilo (o)tužno i zato neću dalje o ovom medijskom „spektaklu“.

Jutros mi drug javlja da je u jednom nedeljniku objavljen tekst o stvarnim ili nestvarnim, videćemo, opskurnim dešavanjima u Narodnom pozorištu. Ta dešavanja nemaju veze s Marijom Šerifović. Ipak, (o)pozicija i s društvenih mreža i šire, bave se uporno nekim budućim nastupom pobednice Eurosonga u Narodnom pozorištu. Kao da pitanje vredi li više par kobasica nego Šekspir, nije estetički davno apsolvirano, a u Srbiji „ustavno“ garantovano.

Protest „Nije ona nego ja“ ispred zgrade Prekršajnog suda organizuju nekoliko NVO jer je direktorka Inicijative mladih za ljudska prava, Anita Mitić dobila prekršajnu prijavu zbog pisanja na Fejsbuku povodom stradalih u Srebrenici. Potpuno je neshvatljivo zašto je do ovoga došlo, i to je vrh slojevitog oblačenja, čijeg god. Jel'bio premijer u Potočarima? Jeste. Jel' jedva otud izvukao živu glavu? Jeste. Jel' odmah posle toga ugostio vrh BIH rukovodstva, jesul' pili kafu u sred Beograda? Jesu, vala. Pa, u čemu je štos?

Lično, nikada nisam imala profil na Fejsbuku, niti ću, niti pratim šta tamo piše, pasivno preferiram Twitter, ali držim da, pogotovo kad nema, ama, nikakvog razloga, ne može neko prozivati ljude za prekršaj, jer su se na Fejsbuku dogovarali da se okupe i upale sveće za ma čije žrtve. U ovom slučaju, srebreničke. Slojevito oblačenje, nema šta.