Slučaj nasilja nad Teofilom

Zbog težine ovog slučaja i jasne nemoći državnog vrha da zaštiti od nasilja ili na njega odgovori adekvatnom merom, najmanje što se može zahtevati jeste momentalna ostavka ministra policije Ivice Dačića. Ne sumnjam, čak verujem u dobre namere ministra Dačića, ali držim da je reč o ličnosti koju bagaž prošlosti od ‘90. pa do afere „kofer“ (bez obzira na stepen krivice ili možda potpune nevinosti samog Dačića u toj aferi) ipak značajno limitira, ograničavajući mu elementarnu smelost i „autocenzurišući“ ingerencije, dve stvari, dakle, neophodne za srpskog Eliota Nesa. Za ozbiljnu borbu protiv instruiranog antigrađanskog, ali i antidržavnog kriminalnog huliganstva, na funkciji ministra policije potreban je čovek sasvim različitog profila. I kada nije direktno odgovorna, vlast svake države jeste, i morala bi biti apsolutno odgovorna za nasilje koje se (iz)vrši nad sasvim običnim, nezaštićenim i potpuno nedužnim građanima, u kakve spada novinar Teofil Pančić, strastveni ljubitelj knjiga i svakojakih „tiskovina“, i nadasve, slobodan čovek.

Zašto je Teofil Pančić nešto specifičniji od ostalih slučajeva? Prvo da preciziram, svaki slučaj napada na ma kog novinara jednako je nedopustiv, neopravdan i strašan. Ali, a novinari to između sebe najbolje znaju, u Srbiji, kao i drugde, ima novinara i novinara, pa i „novinara“. O ovim potonjim sa navodnicima neću arčiti hartiju. Što se ostalih tiče, ima odličnih novinara koji prirodom posla, temama kojima se bave održavaju svoje odlične „izvore“ u svetu nevidljivom golom oku običnog građanina. Negde u periodu od 2000. do 2003. videli smo kako to izgleda kada izađe iz okvira novinarskih, a preraste u opasne veze druženja s kontroverznim likovima, a akcija „sablja“ otkrila nam je i neke granične slučajeve prekomerne upotrebe podzemnih novinarskih veza sa paradržavnim ili otvoreno kriminalnim organizacijama i videli smo kuda to može da odvede. Bizarni, pokadšto opravdani, a pokatkad patološki oblici saradnje pod velom profesionalne svrhe između novinara i sveta s one strane crne hronike, nastavlja se. Onima kojima se to ne dopada, ili, tačnije koji nisu zadivljeni dometima takvog profesionalnog angažovanja, recimo, podsmešljivo odgovaraju da je reč o „istraživačkom novinarstvu“ – floskula koja je postala odlična pokrivalica za sve i svašta, ali svakako prejak argument da bi se iko usudio da tu dalje „nekolegijalno“ kopa. Jer, složićemo se, ima i istraživačkog novinarstva, ali i „istraživačkog“ novinarstva. Sve to, elem, nema ama baš nikakvih dodirnih tačaka s onim šta piše, kako govori i kako živi Teofil Pančić. E, zato je slučaj napada na Teofila na tako odvratan način sa tako zastrašujućim mizanscenom bekstva putnika i vozača autobusa toliko specifičan.

Teofil nema auto. Nema telohranitelje. Vozi se autobusom 83. On je jedan od najređih likova na javnoj sceni koji živi onako kako piše. Nema foliranja. Nema „druškanja“ sa sumnjivim likovima, sa sumnjivom „elitom“ ma kog ideološkog predznaka. Nema ni osude onih koji sve to čine, pa ipak sude o drugima. Pančić ima gađenje. Veliko, organsko, moždano, prema svakoj vrsti, a naročito prema anonimnoj, a agresivnoj fukari. Pančić ne podnosi čak ni internet forume gde ljudi pod nadimcima, nikovima (nikovi su virtuelne kapuljače) često verbalno linčuju javne ličnosti. Nije pomoglo ni to što su Teofila jedno vreme slavili kao božanstvo na nekim forumima. Ostao je dosledan kao svaki nesujetan čovek. Teofil kaže javno usred emisije „Utisak nedelje“ da isključuje ton kada se u toj emisiji javljaju slušaoci. Teofil je hrabar čovek koji pripada javnosti, ali ne po cenu da se udvara njenom gorem delu. Po tome je gotovo raritet u Srbiji. Teofil Pančić je jedno od najčestitijih stvorenja u ovoj našoj branši, koju je svojim talentom i neprohodnom erudicijom odavno prevazišao. Čak i ta vlastita posebnost nije ga pogordila. U svojoj, skoro dečijoj benevolentnosti, ravnopravno i sa nesmanjenim entuzijazmom razgovara u svakojakim emisijama, tribinama sa sagovornicima koji ga gledaju iskosa, možda i preziru, mada nisu dostojni čak ni minuta njegove pažnje. Zašto to čini? Koliko znam samo zato što je sokratovski zaljubljenik dijaloga, reči, argumenata.

Teofil nikada nije bio ni prosvetiteljski misionar, za šta su ga optuživali oni koji bi, evo, godinama nasilno da „prosvećuju“ i „pokrštavaju“, iz prostog razloga što za „prosvetiteljstvo“ treba imati onu dozu agresije i egotripa koju Teofil nema ni u tragovima. Teofil, smatram oduvek, ne pripada nijednoj Srbiji, ali je svakako blizak građanima one koja ima jasan i nedvosmislen odgovor na pitanje: „A šta si ti radio u ratu, tata?“