Smak Srbije

Ozbiljni naučnici ubiše se dokazujući kako je majansko proročanstvo najavilo dolazak nove epohe, a ne smak sveta, itd.

Ono što ipak čudi, evo pred smak 2012. (tek što nije Nova godina), jeste ta neodraslost čovečanstva, opsednutog jednim datumom. Kad pogledamo unazad deset godina, sa akcentom na tri poslednje, to su godine masovnog stradanja ljudi širom planete: zemljotresi, cunamiji, poplave, uragani, tajfuni, ratovi, glad, žeđ, bolesti, nestašica lekova, odneli su milione ljudskih života, razorili gradove, sela, uništili ekološku ravnotežu. I, niko se ne potresa zbog toga. I niko ne vidi da se smak sveta dešava u kontinuitetu pred očima preživelih nakon svake katastrofe. Dok ima spašenih, ljudi smatraju nije smak. Dok sam ja pretekao, čovek smatra, nema smaka. Ta nezrelost, ta malodobnost čovečanstva, taj solipsistički egocentrizam, ta neuljuđenost, to nemanje empatije, taj bašmebrigizam za drugo koje nisam ja, svakako su najgori simptomi stvarnog kraja ovakvog čovečanstva, koje se neće desiti 21.12, već se dešava.

Gde je tu politička Srbija, a sa njom i svi mi? Izgubljena u bespućima sprega okorelih krimosa i više nego korumpiranih političara, Srbija glavinja između želje za osvetom svima i želje za samouništenjem. Srbi svakako nisu krivi za smak sveta, kako tvrdi „Popjular“, niti mogu biti krivi što ih je 19 zemalja bombardovalo toliko dana. Ali političari i njihovi šefovi, ko god oni bili, jesu krivi i jesu odgovorni za smak Srbije. Već sam podržala u više navrata borbu protiv korupcije, pa makar je, toliko posle smrti Verice Barać, simbolično predstavljao Aleksandar Vučić. I uspešnije predstavljao, jer ma koliko se Vučić bunio da mu razni stoje na putu (što je bez sumnje tačno), ni izbliza taj čovek nije satanizovan, ni izbliza se protiv njega ne vode desetine sudskih sporova, ni izbliza protiv njega nije uroćeno na desetine ključnih medija i njihovih starešina – kao što jeste bio slučaj sa Vericom Barać. Srećom, pa je tako, srećom pa u daleko boljim okolnostima odvija se danas ta priča o korupciji, a njen simbol, ne da nije nepoželjan, nego je sveprisutan u srpskim medijima. Znači, ipak se nešto promenilo nabolje od usamljene borbe protiv korupcije koju je vodila Verica Barać.

Elem, cela ta dosadašnja borba, gde god oba završila, pokazala je samo jad i bedu srpske politike. I mada se za glavnog antiheroja uzima tajkun Mišković, za moralnog čoveka, ako uopšte ima smisla govoriti o tome, činjenica da su političari korumpirani, da su uzimali pare od tajkuna, mnogo je više poražavajuća od otkrića tople vode da su se tajkuni bogatili i nelegalno (i legalno, kako kad). Kad Mišković kaže da je država znala za sve njegove poslove, zaista mu veća odbrana ne treba. Ej, Država! Kad i ako su političari zaista bili ti koji su od ne samo tog već i desetine tajkuna uzimali tolike novce u svoj džep, veća im optužba ne treba! Naravno, ako se dokaže da je to istina. Ako se ne dokaže, ne znam zašto je cela priča otpočinjala.

Pogrešne politike pogrešnih političara dovele su do smaka Srbije. Ko su pametne glave, ko pravi ljudi koji bi Srbiju mogli da postave na noge, teže je prognozirati nego to da li je Nostradamus bio u pravu, i kada će konačno i smak zaista doći.

Sećate se romana: „Plači, voljena zemljo“?