Šmekeri i šibicari

A što nema epiloga slučaju Savamala, kad je i sam Vučić, nakon početnog oklevanja, rekao imena čelnih ljudi grada? Ko je kriv što tužilaštvo nije pokrenulo postupak? Vučić? Vučićeva krivica bila bi što nakon što je otkrio imena svojih saradnika koji su po Vučiću odgovorni za događaje u Savamali nije podneo ostavku. To bi bio jedini pošten potez. Pogotovo kada je video da ni posle njegovog iznuđenog priznanja niko u Državi nije reagovao. Ili je Vučić ukazao na pogrešne ljude? Ali, nije na nama da sudimo o tome, ali jeste na nama da izveštaje i sugestije o tome iskažemo do kraja. Kako je sve to moguće i to stotinu dana, apsolutno je nejasno i zaista, i bez trunke preterivanja, žestoko ljulja temelje pravnog poretka Srbije. No, kako vam drago. Sačekajmo i tu novu-staru vladu, koja tek što nije. Možda se nešto i promeni?!

Nego, čini li se i vama da Knez Mihailova deluje veselije sa nonšalantno izložbeno okačenim stripovima (karikaturama) Marka Somborca? Ima nečeg pučkog, u najboljem smislu te reči, slobodnog, šmekerskog i razdraganog u crtežima Marka Somborca. Bez nametanja po svaku cenu svog mišljenja niti sebe kao duhovitog. Antimilitantno, vrlo demokratski, a ne histeričnog i kritičkog, i sasvim pristojno neestradnog. Kontrakursadžijskog stila, bez efekta „da umreš od smeha“ na prvi pogled (čitanje), to mi se oduvek dopadalo kod Marka, i mada je emisija u kojoj sam ugostila Somborca i Koraksa (TVB92, Hoću da znam) u to vreme smatrana potpunim političkim promašajem, ali su reagovanja normalne publike bila odlična.

Ta dobroćudnost Somborčeva je ono što pleni u njegovim crtežima i dosetkama, u vremenu nepojmljivih animoziteta, gde je svako svakom, ako li je politički protivnik, neko koga treba sravniti sa zemljom, ne birati sredstva uvreda, psovki, klevetanja, intriga. Tako rade mediji pod kontrolom vlasti, tako rade regrutovani pojedinci koji se predstavljaju kao opozicija. Ne bih se usudila da tvrdim da su pod kontrolom opozicije, jer ne vidim opoziciju kadru da iskristališe vlastiti lik i program, a kamoli da osmisli „svoje“ medije i medijske regrute. Ali, kako jasno reče nedavno u našem intervjuu Jasmina Ahmetagić, nemojmo se zavaravati, „kritika je prihvatljiva kad je popularna, u onom stepenu u kome je moguć autentičan čovek, moguća je i autentična kritika: a to znači da je veoma retka, koliko je retko i mišljenje“.

Tako da u poplavi lakog a bombastičnog štiva i crteža koji su svoj najveći domet dostigli, začudo, ne u vreme Miloševića, kada smo imali Koraksa kao stvarno čudo koje je opstalo uprkos svemu, nego u eri Vučića, kada pseudokoraksi niču kao pečurke. Njihova „umetnost“ kad bi se merilo po standardima onoga što je oduvek razlikovalo vic za duhovitog potrošača, koji je, ipak, nešto i čitao u životu, od ha-ha komentara, izaziva pre nelagodu zbog ogoljene prostote nego egzaltaciju. Ali, poredak je, očito, maksimalno totalitaran, ako može da propisuje i šta je pod obavezno smešno, šta je glupo, itd.

Videla sam jedan twit, slučajno zaista, gde piše: „Jedni su plaćeni da budu vlast, drugi su plaćeni da budu opozicija, a šta da radimo svi mi ostali?“ Najmanje je bitno šta da radimo, ali je elementarno pristojno da se šta god radili predstavimo ko smo. Tako ne bi bilo zabune. Ili ne bi svakog dana ministar Tasovac iznosio apsolutno suprotne podatke od predstavnika nekih ozbiljnih novinarskih udruženja. Mogu postojati mala neslaganja, ali u tolikim ciframa to već postaje stvar za više instance koje bi meritorno iskazale o čemu je reč, kao u slučaju polemike Tasovac – Gruhonjić, kako ministar ne bi naštetio ugledu novinara koji kritikuje. Ili, obrnuto, kako ne bi hipokrizija i šibicarenje carovali Srbijom. Transparentna i autentična kritika sistema je uslov bez kojeg nema razvoja društva.