Smisao države

Radnici se samoosakaćuju, leže po prugama na minus 15 jer ne mogu da se vrate kući i saopšte deci da nemaju ni za hleb i margarin a nekmoli za patike ili doček Nove godine. I tako to traje. Radnik naš nasušni, na primer, jedva da je svario nejestivo ime „Krišto“ koje se niotkuda pojavilo, ponelo teret enormnih cifara kojima se po medijima spekulisalo glede pelješenja aerodroma, i iščezlo iz javnosti skupa sa tim junošom bez kaputa koji je vlasnik imena Krišto, ali gle čuda, i nosilac funkcije direktora Aerodroma, ili šta već beše. Kad, pred Novu godinu, ministar za novac i besplatne akcije ukaza na glavnog krivca radničke nesreće. Kaže, ovaj sad ne zove se Krišto nego Omega. Znate li vi šta znači srpskom radniku kad mu pred božićne praznike podelite omegu, a nije reč o časovniku, ne miriše na ćurku, još manje na prasence.

Moram da kažem: Strašno, gospodine Dinkiću! I pošto građanima niste dali hiljadu evra, koje vam niko nije ni tražio – sami ste ih nudili tokom kampanje; i pošto ste ponovo ponizili građane nudeći četiri hiljade dinara ili hiljadu i po, možda na kraju 500 ili 200 – snižavaćete vi svoju ponudu sve dok znate kolika je potražnja gladnih usta za svaku crkavicu, koji će i za sto dinara dreždati satima u redovima banaka – vi u igricu ubacujete neku omegu. Kaže se „alfa i omega“, kao metafora za početak i kraj. U prevodu na konkretnu situaciju, Dinkić nam nudi s kraja, poslednjeg u lancu, logično. Ne može nam ponuditi prvog, jer bi dobio po prstićima. A prstići mu trebaju na proslavi rođendana da bi prebirao po tankim strunama gitare. Da, da. Nekom je svaki dan Božić. Nekom Božić ne dođe nikad. Dikens je, dragi g. Dinkiću, verovao da i jedni i drugi na kraju dobijaju prema zasluzi. Opomenite se.

Izbor sudija, od velikog značaja za razumevanje cele priče, izazivaće valjda još par dana pažnju javnosti. Preporučujem svima da više o ovoj temi obavezno pročitaju u tekstu Vesne Rakić-Vodinelić : „Novo sudstvo u najnovijoj Srbiji“ (naći ćete ga na sajtu B92, u rubrici „Moj ugao“).

Zbog svega navedenog od alfe do omege u najnovijoj Srbiji, razume se da postaje potpuno nevažno da li je tačno ili netačno spekulisanje lista Press o tome da je Trgovinski sud još početkom decembra doneo prvostepenu odluku kojom se potvrđuje da je Ljubiša Buha Čume postao stvarni vlasnik nad delom Univerziteta „Singidunum“. O tome da Čume „kupuje“ deo univerziteta „Singidunum“ piše se već mesecima, i skoro da nije bilo medija, od „Politike“ preko tabloida koji nisu izvestili o tome. Većina navoda iz tih tekstova bila je demantovana od strane nekih uposlenika Singidunuma, da bi se konačno pojavila i ova još nezvanična vest, koju donosi Press od četvrtka. To znači da nijedna odluka na nivou ovog univerziteta ne može biti doneta bez njegove saglasnosti, navodi se u Pressu. I? Je l’ se neki autoritet oglasio? Nije. Za vreme Miloševića jedna od najvećih afera ticala se Zakona o univerzitetu nakon kojeg je mnogo časnih profesora u znak protesta napustilo fakultete. Posle su mnogi profesori postali državni analitičari i primaoci novčanih nagrada i apanaža. Pa smo i na to navikli. To je ta najnovija Srbija, što reče Vesna Rakić-Vodinelić. Jedan Čume manje ili više među njima, neće ni popraviti ni pogoršati stvar. Naprotiv. Pokazaće sliku Srbije bez skrivanja iza alfe i omege. I to je ta korisna transparentnost bivših momaka s asfalta. Ako je vlast korumpirana i u svojim najdelikatnijim strukturama, tamo gde se obrazuje budućnost države, pa što Čume ne bi pokupovao ceo Univerzitet, ako mu se već može? Ali šta takva država onda očekuje od maloletnih navijača, to nikako ne kapiram? Da pevaju Odu radosti?

Zamišljam da bi poslovni dijalog između Čumeta i Aristotela u Singidunumu išao ovako: Aristotel: „Vidite, kolega, samo ako se stalno usavršavate, postajete slični Bogu. Za mene je to vrlina.“ Čume: „Hvala, kolega, u tom smislu, vi ste mi oduvek nekako bliži od Platona.“ Aristotel: „Vi ste, Čume, razborit čovek, možda ne mudar, ali razborit svakako, a to je vrlina. A, šta vam se ne dopada kod Platona?“ Čume: „Kolega Aristotel, kod vas mi se dopada što nikada niste kao Platon, predlagali neku idealnu državu. Vi, brate, smatrate da svi treba da biraju vlast, ali da mogu da se kandiduju samo oni građani koji su samostalni, zahvaljujući svom bogatstvu. Zato su vrata Singidunuma za vas uvek otvorena“. Aristotel: „A plata, znate s obzirom na moju reputaciju?“ Čume: „Platu, kolega, birate sami. Al, za tebe batice, u poverenju, plata – odavde do večnosti.“